Како се видело, насипи често не могу спречити водену стихију. Опет је “откривено” и да је у Србији од пуно тога изграђеног, више бесправног него са дозволама, баш у водоплавним зонама, у којима се налазе и веће површине обрадивог пољопривредног земљишта. Сведоци смо и да је цела Европа све чешће изложена ударима великих незаустављивих водених таласа. Питања одбране од екстремних поплава, или прецизније, планирање поступака како би оне проузроковале што је могуће мање штете, многобројна су и захтевају мултидисциплинарни приступ. О томе, како и који су путеви за свеобухватно планско суочавање са овом врстом природне катастрофе – која, како статистике показују, проузрокује далеко највеће штете – недавно је на Фестивалу науке и образовања Универзитета у Новом Саду, у оквиру своја два предавања, говорио др Томас Хартман, доцент на Факултету геонауке Универзитета у Утрехту. Др Хартман је и потпредседник Међународне академске асоцијације за просторно планирање, право и својинске односе (International Academic Association on Planning, Law, and Property Rights). Његова предавања насловљена су: “Одговарајућа земљишна политика за екстремне поплаве: незгодна плавна подручја” и “Европски план управљања ризиком од поплава – изазови за планирање коришћења земљишта и управљање водама”.
– Када говоримо о екстремним поплавама, обезбеђивање простора за ретенцију - заустављање поплавног таласа - представља значајан изазов за просторно планирање – каже др Хартман и објашњава да се урбани и регионални планери, политичари и грађани слажу у вези са кључним питањима, али су покушаји да се обезбеди практичан простор за решавање тог проблема мање успешни.
Креатори политика за одбрану разматрају ризике од поплава, а надлежни за управљање водама граде насипе. Међутим, како се пажња јавности смањује, плавна подручја постају неупадљива тако да их све више заинтересованих актера посматра као профитабилно земљиште. Временом, различите активности у плавним подручјима доводе до повећаног интензитета и учесталости екстремних поплава, већој рањивости околине и већим потенцијалним штетама. Ризици су све већи и хватање у коштац са оваквом ситуацијом захтева другачије управљање плавним подручјима.
По речима др Хартмана, једна од суштинских промена је садржана у Концепту великих подручја за привремену ванредну ретенцију (Large Areas for Temporary Emergency Retention, LATER). То је алтернатива за управљање плавним теренима са циљем да се у сливним подручјима плаве мање вредне површине како би се заштитиле оне које вреде више.
– “Стогодишња вода” је застарео термин, који сугерише да када се једном догоди главни поплавни талас, следећи ће доћи за сто година. Међутим, сведоци смо “стогодишњих полава” у истим сливовима сваких пар година. Када се на такав начин разговара о ризицима од поплава, то не води нигде, не само целокупну јавност већ и многе надлежне, изнад свега планере коришћења земљишта – упозорава др Хартман. – Поплавни системи су много динамичнији и комплекснији него што се то чини у комуникацији хидроинжењера. Јер, не мењају само климатске промене хидрометеоролошке услове, него и промене у сливовима водотокова стварају и мењају степен ризика. На пример, ако узводно повисите насипе, низводно ћете погоршати ситуацију јер ћете створити услове за убрзање и подизање нивоа поплавног таласа и тако учинити још више рањивом земљу која се користи у плавним подручјима, као и ону иза насипа.
По речима нашег саговорника, неопходна је нова јавна дебата о управљању ризиком од поплава.
– Потребно је да прихватимо да се сва земља која се користи не може заштитити на исти начин и на истом нивоу. То је, наравно, високо политичка и осетљива ствар… али ко се усуђује да то препусти само политичарима чији мандат би могао да истекне пре следеће поплаве? Дакле, неопходно је да та дебата буде много шира. Велика одговорност лежи на медијима који би морали ову тему да држе на дневном реду и да ваљано указују на ризике од поплава – закључује др Хартман.
Као одговор на екстремне поплаве из претходних деценија, Европска унија је усвојила Директиву о поплавама (Floods Directive) којом се налаже стварање планова за управљање ризиком од поплава. Надлежне агенције за управљање водама су биле дужне да припреме прве планове до 2015. године. Ово је било неопходно јер свака земља има специфично организоване службе и надлежне за бригу о водотоковима.
По речима нашег саговорника, за то је потребна обједињена политика коришћења земље која је везана за просторно планирање, које укључује различите секторске и друге погледе. Данас планирање мора да избалансира различите просторне интересе, што не значи да морају бити испуњене све жеље свих заинтересованих, али се морају узети у коначном збиру. То захтева веома добро обучене просторне планере јер се планери употребе земље, урбанисти, архитекте и грађевинци не смеју оставити сами. То није техничка дисциплина, већ активност друштвеног конструктивизма која на крају барата са вредним и ретким ресурсима. Одлуке у планирању коришћења земље људе чине богатијим или сиромашнијим, утичу на својинско право и то не на кратак рок, већ током веома дугих периода.
Владимир Црњански
Конференција о просторном планирању и миграцијама
Гостовање др Томаса Хартмана на Фестивалу науке је организовано поводом припрема међународне конференције о просторном планирању и миграцијама, која ће се 2018. године одржати на Универзитету у Новом Саду. Како нам је рекао, припадници академских заједница из целог света: Европе, Северне и Јужне Америке, Азије, Аустралије и Африке редовно долазе на годишње конференције које је Међународна академска асоцијација за просторно планирање, право и својинске односе до сада организовала десет пута. Наведена тема миграција је изабрана због актуелности које има у нашем региону и последица које производи.
