на позив аутора „Таблиода” Александра Филиповића.
- Први пут сам у Новом Саду и на РТВ-у и баш сам узбуђена, тек смо стигли и правац телевизија али имаћемо сутра ујутру времена да мало обиђем Нови Сад и Тврђаву. Сашу сам упознала пре две године на ЦМЦ фестивалу када је урадио са мном јако симпатичан интервју и сада се радујем што ћу бити гошћа у „Таблоиду” - рекла је шармантна Ана Радишић примпремајући се за снимање у студију Дунав.
* Како си ушла у новинарске воде?
- Ушла сам пре скоро 10 година. Родом сам из Ријеке где сам радила на локалној телевизији и паралелно студирала Права, која су коначно при крају јер спремам задњи испит и дипломски и требало би да дипломирам за два-три месеца. У Ријеци сам радила пет година и испекла сам заната и онда сам добила место уреднице и водитељке на националној музичкој телевизији у Загребу ЦМЦ.
* Ни то није случајно јер ти имаш музичко образовање?
- Завршила сам основну музичку школу, клавир, али он је остао доле у Ријеци па не свирам више. Мада, музичка школа ме је научила да слушам музику на један другачији начин тако да су ми те ноте увучене под кожу од малих ногу и зато ми је посебно драго што радим на музичкој телевизији.
* Да ли се ваш музички укус поклапа с Југотоновим издањима?
- Доста пратим музику јер је волим, а то ми је и посао. Морам признати да млади успешно наслеђују старије музичаре, али оно што ја преферирам је старија гарда. Имамо заиста велику оставштину, од „Нових Фосила”, „Бјелог Дугмета”, Габи Новак, Јосипе Лисац. То су музички великани који не могу никога оставити равнодушним.
* Упознали сте већину од тих имена, ко је на вас оставио највећи утисак?
- Морам признати да је на мене велики утисак оставио Горан Бреговић који није био на ЦМЦ фестивалу, али сам радила документарни филм о њему и „Бијелом дугмету” где сам упознала њега, његов рад и начин размишљања о послу и музичком бизнису, на потпуно другачији начин. Истакла бих и све оне даме које сам већ споменула, попут Јосипе или Габи јер оне и данас с великим поштовањем приступају музици, али и сваком интервјуу. Из сваког разговора с њима, пуно сам научила. Упознала сам и доста нових музичара кроз све те ЦМЦ фестивале и са свима сам развила јако леп однос и пријатељства.
* Управо снимате серијал емисија о екс Ју рок легендама.
- У оквиру пројекта Ултимативне колекције објављено преко 30 ЦД-а познатих екс Ју рок бендова, а сада снимамо посебне биографске емисије о свим тим музичарима. Биће то серијал од десет емисија које ће се емитовати после Нове Године. Тако да сада учим о свим тим музичарима и њиховим животима, попут историјата „Ју групе” или „Опште опасности”.
* Поред љубави према новинарству и музици, ипак сте студирали права?
- Драго ми је да сам уписала право јер ме је оно сада довело до још једне гране која ме јако занима, а то су ауторска права и интелектуално власништво. Почела сам да радим и у Хрватском дискографском удружењу, где стичем праксу у овој области јер управо том граном права планирам да се бавим. Заправо често сарађујем с Хрватским удружењем музичара и у разговору с музичарима и ауторима, могу из прве руке рећи да су у Хрватској људи јако освештени и да је код нас у односу на цео Регион јако добро устројена заштита интелектуалне својине. Наравно увек може и боље, а пошто мене то јако пуно занима надам се да ћу и ја у неким стварима допринети.
* Бавили сте се и моделингом?
- Радим само кад ме неко ангажује попут дизајнера Ивана Алдука који ме облачи за све те фестивале и јавне наступе. Потом, снимила сам и једну кампању за сатове, али обично су то едиторијали за новине, интервјуе и слично. Нисам се баш стриктно бавила манекенским, послом, али кад ме позову за нешто интересантно, одазовем се.
* Како одржавате кондицију за бављење толико различитим областима интересовања?
- Спортом сам се бавила цео живот и увек ми је био важан. Чак сам у основној и средњој школи тренирала кошарку. Овај посао је специфичан јер колико год да је предиван исто тако јако пуно умара и црпи човека па сам морала наћи неки свој пуњач, а то је спорт, најчешће трчање и медитација. Размишљала сам шта бих могла да тренирам и онда сам видела школу трчања и звучало ми је чудно да ме неко учи како да трчим. Али онда сам видела да они припремају људе за полумаратон и помислила сам да би ми то могао бити изазов да пробам да истрчим тај 21 километар. Једно пролеће сам уписала школу и кроз једно седам месеци захваљујући тренерима и сјајном програму ја сам дошла до свог првог полумаратона и саму себе сам изненадила. Сад сам прешла у клуб и наставила да тренирам и већ две године редовно трчим полумаратоне. Сада је дошло време за корак више и припремам се за први маратон, то је 42 километра. Пријавила сам трку у Братислави почетком априла. То захтева јако пуно тренинга, па сам понела патике и овде у Србију и истрчаћу свој тренинг, или у Новом Саду или у Београду, дакле прескакања нема. Сада не тренирам сваки дан него три пута дневно, али пред маратон ће бити пет пута дневно и мораћу да регулишем исхрану и спавање. То ми је физичко и психичко ресетовање. Физички се исцрпим и осећам се срећно јер се лучи хормон среће. Ја ћи Нови Сад или Београд упознати кроз тенисице, није ли то сјајно.
Снежана Милановић
