одакле је пуцао видик на Иришки венац и безграничну слободу. После кише сам, на згражавање моје мајке, трчала жит-ним пољима и мислила да дугу могу стићи и испод ње проћи. Отац Љубомир је разумео моју фантазију и рекао: Ако не дође до дуге, хоће до нечег још лепшег. И након толико година питам се да ли је имао право?“, пише ми пријатељица Радмила Јохансен, жена огромне душе, која деценијама живи у далекој Скандинавији и предаје странцима шведски.
Иако пензионерка, одраслима с Блиског истока хонорарно предаје шведски. Њих 62 решило да заврши гимназију, што је услов за студије у Шведској, где је развијено образовање сениора. Као једини просветар-странац, радни век је провела с тинејyерима и у разреду имала 14 малишана страдалника. Нема крајева одакле нису стигли. С родитељима путују месецима, често све продају да плате кријумчарима да их пребаце преко граница. Браћа и сестре им се успут даве у мору или гуше по хладњачама.
– Ја сам их учила шведски језик и живот, била им учитељица, друга мајка и другарица, заједно смо правили филоване паприке и палачинке – вели Радмила, која након четири деценије педагошког стажа пише „Методику учење шведског као страног језика“ и књигу о судбинама својих ученика.
Децу је само Радмила и мимиком разумела па су колеге мислиле да зна све језике и уздизале је до неба. Не крије сујету и да јој то годи.
– Радујем се кад стретнем своје бивше ђаке. Многи су таксисти, препознају ме и неће да наплате вожњу. Недавно ми је стигао необичан пакет из Рејкјавика. У рам у облику срца ставили су своје фотографије и написали: „Твоја фамилија с Исланда“ – прича она.
После 42 године рада је отишла у пензију. Приредили су јој дирљиву опроштајну забаву ђаци, за којима пати, али и за учионицом, коју је са жаром занесењака о свом трошку уредила. Кад је домару враћала, кључеве он се расплакао.
Шведска је данас уређена, имућна земља, а у другој половини 19. и почетком 20. века више од милион Шведа због сиромаштва је са свог крша отишло у Америку. Данас је сваки пети грађанин Шведске усељеник. Неки су економских мигратни, а други, као Радмила, нашли партнере и постали Швеђани. У трећем разреду гимназије путовала је на ексукузију у Дубровник и на Страдуну срела групе момака и девојака које су носиле на глави црвене матурске капе с гомбом, па је мислила да су Руси.
– Кад смо моја другарица Божана и ја схватили да су Норвежани, прешалтамо се са српског на енглески, седели смо на Онофријевој чесми, ћаскали и смејали се до бесвести – памти Радмила судбоносни сусрет. – У собу смо морале до 22 сата, кад газдарица закључава, али ми окаснеле. Узалуд смо покушавале да испод прозора некако пробудимо другове из разреда па се ми сироте склупчамо пред вратима, с главом на отирачу. Срећом, била је топла ноћ и тек у 6 ујутро газдарица нас пусти унутра. Углавном, Јан и ја почели смо да се дописујемо. После две године педагогије на Београдском универзитету, 1969. отишла сам у Норвешку. Моји родитељи назарени су имали седморо деце. Тата је био радник, мама ишла у надницу, али су нас све ишколовали. Планирала сам да у Норвешкој радим годину дана и скупим за наставак студија. Но, после саобраћајке, Јан је напустио факултет, вратио се родитељима на север Норвешке, а ја пошла с њим. Свекар нас наговори да се венчамо и тако постадох госпођа Јохансен. За годину сам научила норвешки,па с Јаном отишла на југ. На северу је хладно, у Шведској јефтиније студије, а стипендију је свако могао добити. Неке испите из Београда су ми признали, завршила сам наставнички факултет и предавала шведски.
Радмила, званичан преводилац за шведску полицију и државу, посебно је поносна на то што је у Сремској Каменици 1985, при додели Повеље Змајевих дечјих игара била тумач ауторки леген-
дарне „Пипи дуге чарапе“ Астрид Линдгрен, и с њом делила собу у новосадском хотелу „Парк“.
– Она ми рече да увек са собом носи јастуче, које јој, ма где била, даје осећај да је код куће. Пријатељевале смо до пре четири године, кад сам је испратила на последње путовање текстом објављеном у шведским новинама под насловом „Да ли си понела своје јастуче, Астрид?“ – сећа се Радмила.
Увек марљива, госпођа Јохансен је 1996, на Првом конгресу педагога Хрватске, говорила о шведском систему образовања.
– Почнем како ми је драго што у Загребу моје име пишу правилно јер му у Шведској додају по једно „л“ и „с“, а код мене нема дуплих слова. Хвалила сам домаћине и да одлично изговорају моје девојачко презиме Шућуровић, што Швеђани, ма колико ломили језик, не умеју. После предавања, рекоше организатори да се „у Загребу одавно није чула тако лијепа српска ријеч“ – прича Радмила.
Јан и Радмила су се разишли пре двадестак година. Обоје живе у Оребру, древном градићу старом осам векова, али се ретко срећу. Он се није поново женио, ни она удала. Шведска је пуна усамљених људи. На Радмилином улазу у шест станова – толико је и самаца.
– Овде ми је син јединац Андре, предавач на факултету и бизнисмен, унуке Емили и Мадлен, за мном су дошли у Шведску брат Драгомир и сестра Љиља, али ипак у дугим ноћима осетим сету. Снаха није хтела да унуци уче језик који она не зна па ми је ускраћено весеље да се дружимо. Кад је Емили прихватила позив за ручак, нагласила је да ће доћи с момком Ирачанином, који не једе свињетину. Збунила сам се тад кô нова млада – признаје Радмила.
– Посећују ме пријатељи са свих страна. Румљанка Мара, Пољакиња Елизабета и ја пловиле смо бродовима, скитале пешице, падале од умора, али нисмо одустајале. Били ми недавно гости из Русије и Грчке, па Ева Норвежанка, Агнеш, Мађарица родом из Суботице... Права Вавилонска кула! – вели она.
На празнике, поготово, Радмила се сећа предака. Деда Данила, кога су Хабзбурзи одвели у Велики рат из којег се једва вратио кући. Због њега Радмилу понекад зову баронеса од Баштенске. Горди се и храбрим ујаком антифашистом Пером Стојковим. Сина је водила у Турију да види спомен-плочу на којој је међу именима народних хероја и његово.
Само за Божић шири уштиркан столњак, који је ткала и ћирилицом извезла иницијале њена мајка Савка Стојков. А на ту реликвију спусти печену гуску из Данске, подварак од купуса из локалне радње, циповку белог хлеба, који сама меси, а кад је већ рерна врућа, буде и макош штрудле. Гости донесу пиће и добродушност па домаћица напуни душу и спреми се за растанак.
– Сви растанци су тужни, но верујем да је Лајош Зилахи добро рекао да растанци постоје да бисмо се поново срели – истиче Радмила.
Давно је у Осло пошла с картом у једном правцу, последњих година планира да остане овде, али увек нађе разлог да се врати у Скандинавију.
Јелена Стаменковић
Бубање није пожељно
Потресне су судбине Рамилиних ђака, пристиглих са свих страна.
– Хајди, дете египтских бедуина, у првом сусрету преко тумача је неповерљиво питала како ћу је научити шведски кад не знам арапски. Брзо је напредовала, паметница једна, и после само три месеца прешла у шведско одељење. Хани је из Јемена стигао с 15 година. Десну страну лица и око му је спржила бомба. Ожиљак га боли кад је хладно, а Скандинавија је за јужњаке сурово хладна. Купила сам му капу и био је поносан што само он сме да је носи на часу. Једва сам убедила стидљиву, кратковиду Кисанет из Еритреје да користи специјални апарат који повећава оно на табли написано. Једва сам описменила њене три земљакиње, које су у 14. години први пут крочиле у школу. Мали Исмаил је у Сомалији учио само Куран. Напамет. Осетила сам да има потенцијал и уложила много труда, јер у Шведској деца не бубају, већ се очекује да стално постављају питања и размишљају – прича она.
