да ли је благо физичко кажњавање “када је потребно” неизбежан инструмент процеса подизања детета? Тек она мудро шаљива мисао Душка Радовића: “Туците своју децу чим приметите да личе на вас” данас је, исто као и некада метафора, чини се још актуелнија него у време када је настала.
Судећи по ономе што се протеклих месеци чуло током, још незавршене, полемике и бројних иступа стручњака (психолога, правника и педагога), у практично неформално започетој јавној расправи, а поводом преднацрта Грађанског законика, тачније, неких његових чланова, којима би се забранило свако физичко кажњавање деце, створена су два непомирљива табора. Први је за, а други изричито против. Иначе, и први и други се позивају на одређена истраживања, додуше инострана, спроведена од Европе до Северне Америке, и конкретне педагоге и психологе, њихове праксе и искуства преточена у књиге и студије.
У првом моменту стекао се утисак да је цела ствар банализована таблоидним фокусирањем на питање: “Колико ћу смети јако да ударим дете, а да не будем кажњен/а” или паничну констатацију: “Па моје дете ће моћи да ме отера у затвор”. И политикантски, додуше, тих призвук, који је полемика добила “препознавањем” првих, као “традиционалистичког патриотског” блока, и других као блока “непатриотског” цивилног сектора подржаних независним државним органима, за циљ као да има да замагли суштину.
А суштина је да као родитељи многе ствари радимо интуитивно и врло ретко размишљамо о васпитању свог детета, данас најрађе и у доминантном стилу, сваљујући кривицу на другога. Разлога за то има пуно, али не и оправдања. Од свакодневне сизифовске борбе за динар, акумулираног умора, до недостатка времена и на првом месту, знања. Да, ипак има наде, бар што се освешћивања потребе за стицањем родитељских знања и вештина тиче, сведоче увек изузетно добра посећеност трибина на ову “усијану” тему, било да је организују “батиноборци” или њихови противници.
Психотерапеут др Зоран Миливојевић као један од главних заговорника благог физичког кажњавања деце сматра да оно има своју битну улогу у васпитавању. Такође, мисли и да не постоји правило по којем сваки родитељ треба да удари дете.
– Око 30 одсто родитеља подигне дете а да га нису ударили и онда кажу: Ми смо пример да тако може... Али то је ипак индивидуално искуство – каже Миливојевић. Како је недавно рекао и у Културном центру Новог Сада, на трибини насловљеној “Дете и казна”, поменути законски предлог је штетан:
– Телесна казна није насиље, није злостављање и у 151 земљи света је дозвољено. Постоји разилика између злостављања, које оставља последице, и кажњавања за које није утврђено да призводи лоше ефекте.
На другој трибини (Физичко кажњавање деце: узроци и последице), одржаној половином јануара на Филозофском факултету у Новом Саду, чуло се да физичко кажњавање може бити делотворно али краткорочно, са последицама које не морају да производе ни здравог појединца, нити здраво друштво.
– Вековима се васпитавање скоро у потпуности поистовећивало са негативним и рестриктивним појмом дисциплине ослоњеним искључиво на спољну контролу: ауторитет и непријатна средства: увреда, телесна казна, јер се веровало да подчињавање и бол представљају једини пут усавршавања – рекла је тада професор др Јасмина Клеменовић са Одсека за педагогију Филозофског факултета, објаснивши да савремено хуманистички усмерено васпитање преферира позитивну дисциплину и дисциплиновање које укључује разумевање, слободу избора и води развоју самодисциплине.
Да нема јединственог погледа на улогу физичке казне у васпитавању деце потврђују нам речи професора др Марије Зотовић Костић са Одсека за психологију новосадског Филозофског факултета:
– Несигурност у погледу оправданости физичког кажњавања и у свету опстаје упркос неколико декада истраживања. Присутне су две основне перспективе. Прва безусловно забрањује употребу физичког кажњавања. Тако је у 32 земље законом забрањено свако физичко кажњавање деце од стране родитеља.
Друга перспектива дозвољава употребу благог облика телесног каж-њавања – пљескање (тхе цондитионал-спанкинг перспецтиве). Пљескање подразумева ударање отвореним дланом по задњици или екстремитетима без наношења телесне повреде - каже професор др Марија Зотовић Костић.
Предлог за праксу у комплексном и захтевном процесу васпитавања чули смо од психолога др Невене Буђевац, доцента на Учитељском факултету у Београду:
– Умерена контрола дечијег понашања уз емоционалну топлину подразумева да постоје јасна правила и да дете зна шта је дозвољено и пожељно понашање, а шта није – истиче Невена Буђевац. – Дете ће увек испитивати/проверавати где су границе до којих може да иде. У неким случајевима потребно је применити казну. На пример, ако се са дететом договорите да ће поштовати неко правило, а оно га крши.
Са друге стране, ограничење казне је да је она само привремено делотворна и најчешће спречава неко понашање само док постоји претња/могућност да ће понашање бити кажњено. Такође, казна говори детету шта не треба да ради, али не и шта треба. И на крају, изазива бунт код деце. Због тога је боље примењивати награду, а казну само онда кад је неопходно. Уколико под применом физичке силе подразумевате да у ситуацији када видимо да је дете угрожено јер се, на пример, приближава усијаној рингли, ухватимо дете и удаљимо га од рингле, онда је то свакако оправдано и неопходно. Коришћење батина није оправдано.
Владимир Црњански
Родитељи нису криминалци
По Зорану Миливојевићу, последице решења предвиђених у Нацрту грађанског законика биле би да родитељ постаје криминалац ако примени насилне методе. Да би поткрепио свој став Миливојевић истиче да “нема емпиријских доказа да насиље рађа насиље, већ да је управо супротно”. Као пример наводи енглеско искуство где је на снази пермисивни (попустљиви стил васпитавања) а агресивност и насиље су у порасту.
Он сматра, а са тиме би се сложила већина његових колега, да би заправо требало примењивати модел васпитавања који се састоји из исказивања љубави (ако ме воле и поштују родитељи, волим и ја себе) али и дисциплиновања (уношење реда у дететову психолошку структуру).
