Царски гувернер и козаци се окућили крај Тисе

Вековне везе руског и српског народа, а нарочито сеоба током револуционарног период (1917–1921) „белих Руса“ у Србију, инспирисали су завичајног летописца Петра Терзића

за књигу „Руска емиграција у Сенти“. Повод су била сећања његове мама Невенке (1914–2012), која је често помињала руске емигранте јер се с њима много дружила.

– Као основац памтим да је неки Рус Иван доносио воду из бунара са Живинске пијаце нама и суседима, а за то добијао новац и храну – с пуно пијетета прича Терзић. – Био је међу онима који су избегли непосредно пред револуцију, мало је говорио, али сам уверен у то да је много размишљао о несрећи која је задесила негову земљу, породицу, па и њега.

Сакупљајући грађу за монографију о месном Српском црквеном певачком друштву „Зора“, на једној фотографија из 1932, на којој је и његова мајка, запазио је и једног човека у нетипичној униформи, тешко спојивој с богољубивим хором. А у Војводину, нарочито Сремске Карловце и Белу Цркву, из Русије су стизали официри редовних и козачких јединица, аристократе, уметници, архитекте, научници, писци, али и обични људи који су морали да напусте „родину“. Њиховим системским и срдачним прихватањем је Краљевина СХС на неки начин враћала дуг Србије империји Романових, која ју је још од средњег века помагала.

– По правилу, ко је у Русији био лекар и инжењер, каријеру је наставио у Србији, чак је у то до доба код нас важила рубља. У Сенту је, по мојим истраживањима, дошло тридесетак емиграната. Неки су долазили сами, други с фамилијом, али били су изузетни интелектуалци и оставили неизбрисив траг у култури Сенте. Запошљавали су се у Градској кући, у инжењерском звању, као службеници, чак и у Војном одсеку, али највише у гимазији, где су се потврдили као врсни професори – наглашава Терзић. 

Маркантна личност је Петар Знаменски, који је предавао општу и националну историју и југословенску књижевност, а био је толико поштован да је замењивао директора гимназије, па је чак и одликован. Држао је мноштво предавања на различите теме па, рецимо, и о тужном дану кад је допремано тело краља Александра након атентата у Марсељу 1934.

Занимљив је и Иван Леонович Чарторишки, рођен у Санкт Петербургу 1860, где је завршио Војну академију, службовао у царској армији, потом живео у Кијеву, као вицегувернер области Подолск-Волинск-Тарнопољ. Био је у Сенти челник руске заједнице, у гимназији предавао физику, хемију, немачки и француски, а наравно, знао српски и мађарски.

– У московском Државном историјском архиву су оригинални документи који сведоче о томе да су Чарторишки постали племићи, добивши чин столника, стари дворски ранг још из 13. века, а и породични племићки грб. Изданак те аристократске лозе је Иван Леонович – приповеда Терзић.
Иванов праунук Јован Чарторишки, који живи у Сенти, испричао је за Терзићеву књигу да је у његовој породици било забрањено да се прича о трагедији која их је задесила. Нису желели да буде болна сећања, а касније због страха, јер су били под сталном присмотром милиције и Удбе, нарочито током кампање против Информбира.

На насловној страни Терзићеве књиге је икона Светог Јована Претече из 1791. коју је вицегувернер Чарторишки увек носио са собом.
Мада њихова колонија у Сенти није била одвише бројна, у Градској библиотеци се чува доста књига на руском. „Баћушке“ су се веома лако адаптирале и постале незаобилазне у друштвеном живота града. Брзо су организовали своју колонију, основали библиотеку, постали чланови Соколског и црквеног певачког друштва „Зора“, фудбалског клуба, позоришта, женили су се Сенћанкама, стицали бројне пријатеље и били кумови многим породицама староседелаца на венчањима или крштењу деце.

– Руси су имали своју библиотеку и једном приликом је испред Градске библиотеке стигао камион, на који су товарене књиге руских емиграната да би биле уништене. Но, госпођа Вера Томин то није дозволила, спасла је „товар“ и направила инвентар у којем је 278 наслова – каже Терзић.
Петрова покојна мајка је знала све руске емигранте, а памтила је као изузетног човека и Гаврила Гавриловича Оболенског, с ким је заједно радила. Кад год је ишао у Храм Светог архангела Михаила, увек је испод мишке носио по неколико књига. Терзић је закључио да су вероватно из Градске библиотеке, где их је и пронашао и представио на изложби приликом промоције своје књиге.

Кад је демилитаризована Војна граница, а царица Марија Терезија почела укидати повластице српским граничарима, многи су из револта напустили Сенту и отишли у Русију – по извештају генерала Енгесхофера из 1751. – њих 286. У Јекатаринославској губернији су подигли насеља Сента, Мол, Ада, по називима својих завичајних места. Тако је судбина хтела да Иван Чвирев, рођен 1883. у руској Сенти, умре 1961. у српској.

Милорад Митровић
 

Пуковнике има ко да памти

Револуционарне 1848. спаљен је православни храм у Сенти са свим матичним и богослужбеним књигама. Инвентар је обнављан и уз помоћ РПЦ и појединих руских друштава, а 1851. су стигли минеј, крст и друге реликвије. „На вечно памћење, с благодарношћу се прима дар из Русије од 700 форинти у сребру или 1.750 бечке ведности“, забележио је патријарх Јосиф Рајачић у једној црквеној књизи и послао поклон у Сенту.
Током Великог рата, Руси који су заробили Аустроугари, умирали су касније у Сенти од рана и болести и сахрањивани на Православном гробљу. У црквеном протоколу умрлих је 52 имена младих људи од 22 до 38 година, међу којима пуковници Владимир Грињевич и козак Василије Андрејевич Чедров. Преминулима у част подигнут је 1924. споменик и на руском уклесано: „Вечна слава руској браћи“. 

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести