Млади нараштаји су данас много мање физички активни него што су биле генерације њихових родитеља или бака и дека. Некада су деца много више проводила време напољу играјући се, док су данас много више везана за ТВ, компјутер, таблет…
Уместо да се баш због тога пронађу начини да се она више физички активирају у школи, ових дана се ломе копља да ли ће се основцима укинути час физичког васпитања да би се направило место за још један важан предмет као што је информатика. О култури тела, здравственом просвећивању и превентиви разговарамо с познатим новосадским физијатром др Ђорђем Летићем.
- Смањивање фонда часова физичке културе је по мени катастрофа. Но, морам да споменем и другу крајност када имамо преамбициозне професоре физичког који терају ђаке да раде што они не могу да ураде. Деца се много мање крећу и у школу стижу у много лошијој форми, има доста гојазних клинаца, криве ноге, спуштена стопала – то је данак цивилизације, мобилни телефони, компјутери, предуго седење пред телевизором. То је нешто што не можемо да променимо.
Шта би, ипак, могло да се промени?
- Терати децу да раде нешто што је ван њихових могућности је бесмислено, јер немају сви исту физичку кондицију и спретност, па би наставу требало прилагодити. Мада код мене долазе родитељи с децом да их ослободим наставе физичког, сматрам да није добро да се деца не баве никаквом физичком активношћу и да је 3 пута недељно по један час физичке активности стварно минимум. Мислим да би наставник требало ђаке да подели у неколико група и тако да ради с њима, јер ако су захтеви сувише велики, деца не могу да их испуне. Тако чешће може да дође до повреде, а дешава се и да желе да избегну наставу јер не желе да буду трапави и неспретни и да им се неко смеје.
Да ли мислите да би требало пронаћи физичке активности које ће им бити занимљиве, које ће схватити као игру?
- Некада су се ђаци нижих разреда играли на часовима физичког с лоптом, било је пуно окретних игара. То су биле активности које су им биле прилагођене и биле су им занимљиве. Сва деца су их радо упражњавала и чак их је жалостило ако на неко време нису могли да се играју из здравствених разлога.
Да ли би едукација деце, родитеља, наставног особља била решење?
- Едукација би била право решење. Имам доста пацијената из иностранства и сви мање-више знају како кичма функционише, шта су дискови. Код нас се то сазна када дође до повреде. Кичмени дискови се чувају и гаје већ од основне школе, као зуби. Требало би децу упутити у то зашто је важно да им кичма буде здрава и на који начин да то постигну. Сваки професор физичког би морао да зна како да упути децу да правилно седе, које су вежбе за јачање трбушних и леђних мишића, јер да би кичмени стуб био прав и здрав и једна и друга група мишића мора да ради. То је оно што је неопходно.
Колико су учитељи и родитељи едуковани да децу коригују?
- То је проблем здравственог просвећивања целе нације. Колико је било потребно да се укине пушење, деценије су прошле. Исто је и са зубима, сада млађи узраст има здравије зубе, јер су их од вртића учили како се одржавају здравим. Тако, ако бисмо сад кренули с кампањом онда би резултати били видни тек после деценије. Ако би се деци и родитељима објаснило зашто им је диск између пршљенова битан – да ако им испадне неће моћи да раде, нити зараде, да ће бити стално на боловању, да неће моћи ни кредит да узму … То је оно што мотивише и малог Американца или Немца. Просто је као пасуљ – здрава кичма је услов доброг живота.
Претпостављам да се лоше навике из детињства тек касније виде…
- У томе је и највећа подмуклост, да када деформитети буду очити, онда их је тешко исправити. До двадесет прве године тело се адаптира и нема болова. Између двадесете и тридесете код неког крећу тегобе, а код неког још не. Око четрдесете године, када особа може највише да створи и привређује, она бива онемогућена, јер почиње да плаћа данак својих лоших навика.
Који су деформитети најприсутнији?
- Девојчице су склоне сколиозама, неправилно седе, када крену да расту груди, грбаве се, не раде ништа физички… На крају добијате девојку од двадесетак година која је у тој мери крива да ја не могу ништа да помогнем. Када неко дође и каже ми: „Ви сте ми последња нада”, просто ме излуди. Имао сам скоро једну пацијенткињу која има 27 година и сасвим је искривљена. Шта се чекало до 27 године, шта су радили родитељи? Сада је једно раме више, друго ниже, срце прескаче, не може да надише, трну јој руке, боли је глава и сад се од мене очекује да то исправим, као да сам неки чаробњак. Кад се кости формирају до 21 године, нема више исправљања, у трудноћи се погоршава, у менопаузи се још више погоршава. Криве зубе и у педесетој можете исправити, ортопед може да замени кук, али кичму – не! Зато је од изузетне важности здравствено просвећивање.
Осим просвећивања који би био ваш савет да се овакви случајеви спрече?
- Мада су вежбе делотворне и просте, најчешће децу или одрасле мрзи да их раде. Зато би било добро смислити неку занимљиву активност која ће бити корисна. Сви могу да између довратка ставе шипку (вратило), то није ни скупо, и да се с времена на време закачена њу, да се мало њишу и да се тегле 10 до 15 секунди више пута на дан. Пилатес (велика) лопта такође може да буде занимљива, нека се легне на њу, то лепо истеже кичму и шири грудни кош. Занимљиве су и оне полулопте које траже да се одржава равнотежа или бодљикаве лоптице за равна стопала, тако се развијају мишићи стопала. Битно је да деца то схвате као игру и да воле те активнсти, јер то ће им унапредити здравље.
Шта је још битно за превентиву?
- Битно је да се код лекара дође на време. Скоро сам имао пацијенткињу којој су ноге почеле да се криве. Први пут за 15 година праксе ми се десило да је родитељ довео девојчицу од 9 година када је деформитет био на самом почетку процеса. Ако буду следили моја упутства, пошто кости још нису формиране, сигурност да се може отклонити проблем је 99 процената. Родитељи су ту главни да уоче проблем и да доведу дете код стручњака на време. У том почетном стадијуму када се ствара деформитет ништа не боли, а када почне да боли, онда је већ прекасно!
Данас се пуно седи. Седе деца у школама по шест, седам сати, када почну да раде, најчешће опет седе најмање осам сати… То се просто не може избећи, како онда избећи последице?
- Врло је једноставно, ако већ мора да се седи – нека се бар један део времена седи на пилатес лопти. То је уједно и вежбање, јер се тело стално труди да буде у балансу. Док радите на рачунару и седите на лопти бар сат времена дневно, нећете ни приметити да сте вежбали, а после тога седите на столицу. Важно је да после сваких 45 минута устанете са столице и протегнете се. Ако радите код куће, уградите вратило на довратак и истегните се.
Шта се дешава с кичмом док седимо?
- Дискови на кичми се сабијају док седимо. Они су као сунђери, ако се сабију сасвим, а то је када дуже време седимо, онда им треба неко време да се поново врате у првобитно стање. Када мењамо положај, дискови на принципу осмозе повуку течност и хранљиве састојке из околине и поново нарасту. Најбоље би било прилећи ако то можемо, или се протегнути, макар се прошетати и вратити се поново послу.
Какав савет бисте дали школској деци?
- Деца док су у школи сабијају те своје мале дискове и уместо када се настава заврши да буду растерећена, она стављају ту тешку торбу која их додатно сабије! Онда оду кући и седну за компјутер или да гледају ТВ и тако из дана у дан и како да не настане нека штета. Час траје управо 45 минута, па би деца на одморима требало да се прошетају, истегну.
Колико је важно у неким зрелијим годинама бавити се рекреацијом?
- То је оно што чини нацију здравијом, али проблем је што код нас нема културе тела. У оним земљама где постоји култ тела тамо има мање проблема с кичмом и дискуспатија. Ако се бавите рекреативно спортом ви себе одржавате у добром стању. Словенци ме по том питању одушевљавају, када дође викенд њихове бање су крцате, осим што пливају и уживају у води, они пешаче или возе бицикл у природи. То је виши степен самосвести.
Да ли знате за вежбе „5 Тибетанаца” и какво је ваше стручно мишљење о њима?
- Знам за њих више од 10 година, то су добре вежбе, али бих саветовао опрезност. Мислим да би особа која почиње да их вежба требало да буде у форми, али ако има неких медицинских проблема, било би добро да се консултује с лекаром пре почетка вежбања. Неко ко има неки медицински проблем с кичмом не би могао да ради све вежбе у пуном покрету. Међутим, ако сте здрави и немате проблем с кичмом и радите „тибетанце“ нећете га ни имати, јер су вежбе одличне и подижу енергију. Оне су одлична превентива.
Шта мислите о теретанама на отвореном којих у Новом Саду има све више?
- То је супер, али сам приметио да има више људи увече, мислим да нас је још увек стид да вежбамо. Но, радује ме што видим да је све више људи који вежбају на отвореном, рецимо вежбање таи чија с Драганом Петровићем у неком од паркова је такође сјајна активност. Вежбање тих источњачких вештина као што су таи чи и чи гонг је одлична ствар јер то су уједно и енергетске вежбе и ти се људи свакако боље осећају и имају више енергије. Све је боље од седења уз ТВ!
Марина Јабланов Стојановић
Љубав према уметности
Осим медицине др Ђорђа Летића многи познају и по његовом музичком опусу, по хеви метал саставу „Армагедон“, „Торнадо“ али и по неокласичним и неоренесансним композицијама које је изводио са саставом „В.И.Т.Р.И.О.Л.“. Као права ренесансна личност Ђорђе је издао и две књиге поезије илустроване сопственим цртежима „Напеви шумског вилењака“ и „Одјеци из амбиса“. Излет у царство фотографије је крунисан самосталном изложбом „Предели Вилин-коњица“ у новосадској галерији „Прометеј“.
