али и поприште које памти велика такмичења у овом спорту, шампионе, светске прваке у веслању, освајаче олимпијских медаља...
Мирослав Туцкешић, овде познат и као Јано, додуше није био светски првак ни освајач олимпијских одличја, али је овдашња легенда која је четири деценије на овдашњим водама провео као кајакаш, тренер младих веслача, а последњих година познат је и као рибочувар паланачке „Тикваре“, запослен у Установи за спорт и рекерацију, односно Парку природе „Тиквара“у чијем саставу је и језеро. Његова спортска и тренерска каријера некако су се историјски поклопиле са нимало лепим дешавањима на просторима овог дела Европе. Распала се СФРЈ, створена СРЈ, па се и она претворила у СЦГ, а Мирослав је стално веслао и, поред осталог, један је од оних спортиста који је ушао у историју као првак у кајаку на мирним водама и то у све три „покојне“ Југославије. Те три државе су отишле у историју, а Туцкешић је и даље на води и поред воде.
- Рођен сам 1961. године, а у тадашњи Кајак клуб „Партизан“ сам дошао 1973. године – сећа се Мирослав. – Није ми било далеко, јер и онда и сада живим у Дунавској улици која је прва до бара, „Тикваре“, Дунава. – У то време чланови КК „Партизан“, основан је 1968. године, а касније мењао имена у „Јединство“, „Синтелон“, па садашњи „Таркет“, нису имали своје просторије, као што данас постоји Дом спортова на води. Тада ми је тренер био сада одавно покојни професор физичког Слободан Шкорић, мада сам ја био највише самоук, а са страхопоштовањем смо посматрали како, на пример, весла Милош Краљ, први кајакашки и уопште олимпијац из Бачке Паланке.
Туцкешић се сећа да је прву титулу државног првака и то у К-4 на 1.000 метара освојио 1980. године на Државном првенству у Затону код Шибеника, а за победнички паланачки четверац веслали су Драгомир Кнежевић, Никола Дукић, Чеда Карановић и Мирослав Туцкешић.
- Сада ће скоро четири деценије како сам почео са кајаком, па човек не може свега ни да се сети шта је било, јер учествовао сам на 30 државних првенстава у три Југославије и имам 15 златних медаља, сребрне и бронзане нисам ни бројао, а са републичких и покрајинских не зна им се ни број – сећа се наш саговорник. – Веслао сам четверце и двоседе, али сам и као такмичар радио као тренер млађих селекција са којима сам 10 пута био првак државе. Целу деценију тренирао сам, односно био сам му једини тренер у Бачкој Паланци, Миленка Зорића који је у К-2 на 1.000 метара заједно са Марком Томићевићем из Бечеја освојио сребрну медаљу прошле године на Олимпијским играма у Рију. Додуше, он је још раније, односно пре највећег успеха у каријери напустио наш клуб и преселио се у Шабац. Веслао сам до 2005. године, а пет година раније постао сам и тренер, сада више нисам, али сам сваки дан на води и уз воду са мојим кајакашима.
Сећа се Туцкешић и ривала из других клубова, некадашњих република у СФРЈ, а сада држава. Каже да распад „старих југославија“ и стварање нових држава, па и кајакашких репрезентација, није оставило великог трага на односе са спортистима који више нису у Србији. Сретну се понекада, чак и после 10-15 година, загрле, присете старих времена, па опет свако на своју страну.
- Сретнем се, на пример, са Македонцима, поздравимо као најбољи пријатељи иако се нисмо дуго видели, приупитамо за здравље, породице... – прича Мирослав. - Сећам се да сам се својевремено такмичио и против Владимира Вујанића који је веслао за „Вал“ из Сремске Митровице, а касније сам веслао и против његовог старијег и млађег сина. Колико знам, он је сада у Аустралији. Шта да вам кажем, веслало се тада на такмичењима од Триглава до Струге, а наш клуб је и онда и сада био апсолутно доминанатан у кајаку на мирним водама. Али, морам истаћи велики успех Мирослава Зорића, па титуле светског првака Драгана Зорића, али за мене највећи кајакаш и човек кога сам упознао у спорту био је прерано преминули Милан Јанић.
Памтим и данас срећу када је 1984. године у Лос Анђелесу на Олимпијским играма у К-1 на 1.000 метара освојио сребрну медаљу. Прву титулу светског првака у К-1 на 10.000 метара освојио је 1978. године, а касније још пар пута. Ми смо некада тренирали 3-4 пута недељно, а он је први увео свакодневни тренинг, како се ради и данас. Ако хоћеш врхунски резултат мораш у кајаку да радиш сваки дан неколико сати на води, па у теретани и да трчиш. Јанић је дневно знао да превесла 50-60 километара. Устајао је у четири сата ујутро, првесла двадесетак километра, кајаком пређе Дунав и иде на наставу у Пољопривредну школу у Илок, па после школе још двадесетак километара, одмори код куће, па предвече поново весла. Знао је да дневно превесла и 80 километара, посебно у време када је служио војску у Вукавару, па је кајаком долазио кући и враћао се у касарну. Такав спортски фанатик ретко се рађа, много је наш спорт изгубио његовим прераним одласком.
Милош Суџум
