На ово осетљиво питање најбољи одговор могу да дају стручњаци: педагози, психолози и социјални радници.
Како истичу, занемаривање деце не одваја се од злостављања и злоупотребе. Разлике су у нијансама, а суштина је да се препозна степен ризика по живот детета или младе особе. Од тога зависи на који ће се начин и којом брзином приступити заштити.
Љиљана Ристић из Службе за децу и младе новосадског Центра за социјални рад каже да злостављање најчешће пријављује полиција и мајка детета, а после тога, по учесталости следе пријаве по службеној дужности.
- О броју пријава се не може паушално говорити, јер се злостављање региструје на један начин, а занемаривање обухвата најшири појам ускраћивања многих права детета, на пример школовања, вакцинисања, небриге о здрављу, непријављивања личног имена, неостваривања права на новчана давања, хигијену, безбедност и многе друге социо-економске аспекте – каже социјални радник Љиљана Ристић. - По пријему пријаве, служба социјалне заштите процењује интензитет интервенције: неодложно се интевенише кад је угрожена безбедност, живот или када је висок ризик од његовог понављања. У року од три дана интервенише се када је дете угрожено, а степен ризика од понављања је средњег интензитета, док се у року од највише пет дана интервенише када је породична ситуација и статус детета у дужем временском периоду нарушен и нижег је интензитета.
Животно угрожено дете се по хитном поступку измешта из средине у којој трпи, било да иде код неког члана шире породице или улази у систем социјалне заштите, односно, смешта се код хранитеља. Полиција, образовни и здравствени системи умрежени су са системом социјалне заштите, како би се добила комплетна слика о потребама детета.
- Циљ подршке примарној породици је да се превенира издвајање детета, што је у складу с основним правом детета да живи у породици порекла – истиче наша саговорница. - Стога се занемаривање не решава простим одузимањем детета од родитеља или сродника.
Одузимање детета и збрињавање у систему социјалне заштите је крајња мера, и изводи се у случајевима када је дете изложено грубом злостављању и злоупотреби, односно када је над њим учињено кривично дело. Поступак одузимања родитељског права се у тим случајевима води пред Основним судом. Истовремено, покреће се кривични поступак против родитеља, где Центар за социјални рад даје стручни налаз и мишљење.
- Смештај у хранитељску породицу је примарни облик збрињавања детета које у дужем периоду нема адекватне услове за живот у породици порекла. Низ је разлога због чега се деца издвајају, али најважнији је одсуство односно дисфункционалност родитељске бриге – каже госпођа Ристић. - Где постоје услови, дете се збрињава у сродничку породицу, којој се даје статус хранитељске породице. Уколико нема тих могућности, дете се издваја у несродничку хранитељску породицу. Смештај у хранитељској породици је привремен, а траје док се не створе услови за повратак детета у породицу порекла, кроз ресоцијализацију родитеља. С друге стране, дете које се не адаптира у хранитељској породици, збрињава се у институцију социјалне заштите, уз обавезно преиспитивање примењених процедура и мера заштите детета.
И. Вујанов
Програми за јачање породице
У случајевима да се дете налази у породици која му обезбеђује услове за правилан психофизички развој, а постоје у њој преостали ресурси, центри за социјални рад укључују се обезбеђујући различите врсте подршке. Осим на законом обезбеђену материјалну и другу помоћ, породица може да рачуна и на ресурсе локалне заједнице. Нови Сад има неколико програма подршке породици: „Породични сарадник”, „Јачање породице”, „Трећи родитељ”, програм Дневног боравка при Центру за социјани рад, свратишта и друго.
