ГЕБЕЛСОВИ ДНЕВНИЦИ: Павелић наспрам Тита „бедна фигура”

Ажурирано пре 1 година 36 недеља

Посебно је занимљив упис од 23. децембра 1943. у којем је постало јасно да је Тито оштро иступио против Драже Михаиловића – тиме, пише даље Гоебелс, постаје јасно како Стаљин добија већи утицај на Балкану него Рузвелт и Черчил

Јозеф Гебелс, озлоглашени министар пропаганде у нацистичкој Немачкој, почео је да води дневникјош 1923. Ово писмено у почетку није оскудевало најсочнијим, интимним приповестима, набијеним чак настраном сексуалношћу, али у годинама које следе централна личност дневника постаје – Адолф Хитлер. Због тога су ове Гебелсове свеске значајан извор и за проучавање закулисних активности Трећег Рајха. Дакако, остаје питање како данас гледати на његове дневничке записе: колико их је, наиме, писао знајући да ће се они читати после његове смрти – дакле с јасном пропагандном идејом – а са друге стране, колико је био реалан у проценама ситуације на терену.

Бесмислено би било чак и очекивати да је најпоузданији Хитлеров сарадник током свих бурних ратних година изразиту пажњу посвећивао просторима бивше Југославије, али није их ни занемаривао. Логично, интензивнији дневнички записи усмерени ка овом делу Балкана почињу с припремама за војну акцију, па тако 4. априла 1941. Гебелс наводи да је против Југославије „осмишљена снажнија кампања”. „У Београду се корача тише. Страх је испред властите храбрости. Мачек објашњава да је ушао у кабинет само како би очувао мир. Наравно, жели нас тиме привући. Ми, међутим, желимо видети дела”...
Два дана касније Гебелс овако описује „Балканфелдзунг”: „Мобилизација у Југославији доведена до савршенства. То им више пуно не може помоћи. Све је бескорисно и прекасно. Београд током дана још једно преко Мачека и Рима покушава с нама разговарати. То би пре недељу дана још имало сврхе; сада је прекасно. Већ смо направили радијске фанфаре за војни поход на југоисток. Почетна музика ’Принц Еугена’. Сада поново започиње офанзивни живот”...
Занимљив је и његов осврт на прву посету фиреру поглавника НДХ Анте Павелића, која Гебелса уопште није импресионирала. А како се чини,  према дневничком запису, није ни Хитлера. С друге стране, Гебелс ће врло повољно писати о Павелићевом заменику Славку Кватернику («искрен и некористољубив пријатељ немачког народа”) и усташком великашу Мили Будаку (“врло комуникативан, изразито интелигентан, и духовно жив човек, велики пријатељ Немачке, веран Силама осовине, врло одмерен у свом наступу, с особито добрим општим образовањем и потајном мржњом према Италији”).
Гебелс је у запису од 5. августа 1941. навео да “у Хрватској још увек владају комунистички немири. Већим делом разлог томе лежи у чињеници да овде још у великом броју живе Срби, а с друге стране, Хрвати нимало ни не одобравају ни не проналазе симпатију за нову државну структуру”... Месец дана касније, 13. септембра 1941, Гебелс без задршке наводи дивљаштва усташа по хрватској провинцији повлачећи паралелу с почецима националсоцијалистичког покрета у Немачкој (и алузијом на «’Ноћ дугих ножева’) и анализира хрватско-српске односе на терену.
Занимљиво, такав опис усташких злочина Гебелс редовно задржава до краја дневника: “«Читам бројне извештаје о тренутном стању, пре свега с југоистока. Онај који стиже из Хрватске одаје још једном поприлично очајан положај. Поглавник сад није у позицији да може да оконча свој сопствени усташки покрет. Усташе су се настаниле по земљи као дивљаци, допуштају самовољне смртне пресуде, шире се на све стране, врше егзекуције како им је воља, и тако воде целокупни систем у још веће неприлике. На наредбе поглавника готово да се не обазиру. Но, он нема потребну енергију, као ни моћ, да би се супротставио тим дивљацима по земљи...”»
Гебелс пише даље: “Врсни познаваоци ситуације кажу да устанци делују из пуког очаја. Нас овај развој ситуације никако не може оставити равнодушним. Јер на крају и коначно, опет наши војници морају тамо успоставити мир. Стога, чини се да је куцно час када би се требало интензивније позабавити с тим проблемом, а хрватску владу упозорити да коначно понуди подршку за разуздана усташка кретања према провинцији...”»
Нацистички министар пропаганде затим наводи да су му црквени представници подастрли документ о окрутности Хрвата над Србима. “Тај документ садржи такође језиво страшан материјал. И гледано с људске стране, кад је реч о тим гнусним поступцима, све се углавном поново своди на то, да је у овом подручју мир заиста тешко достижан. Срби сматрају сасвим јасним да је смрт с пушком у руци за њих најбоље решење. Обавештен сам такође, да поглавнику није пошло за руком да се са својим усташким покретом афирмише у хрватском народу. Ексцесивне појаве револуционарног покрета, које су и код нас ту и тамо забележене 1933. године, дошле су му до главе, па је увидео да не поседује довољан ауторитет и енергију, да против њих предузме, када је потребно и бруталне, мере. Ту би могле бити од помоћи једино казне, а по потреби и стрељања одговорних усташа, која би послужила као пример”.
Истовремено и партизански покрет добија све више простора у Гебелсовим дневничким записима. Тако, рецимо, из забелешке од 7. јануара 1943. читамо како партизани неограничено владају трећином НДХ, располажу издашним залихама (већином италијанског) оружја, сами производе муницију... Подручје којим владају партизани, наставља Гебелс, устројено је према бољшевичком моделу, „а како су усташе ту према становништву спроводиле страшан режим, оно је сад више на страни партизана, „који се крајње добро односе према њима, него на страни легалне владе“.
Гебелс први пут помиње Тита тек 13. септембра 1943. године. И не само то, него ће му од овог датума поклањати значајну пажњу, неретко га називајући Стаљиновим намесником у Југославији. Наводи тако Гебелс италијанско-партизански споразум о ненападању, Титов страх и неорганизованост у периоду након Пете офанзиве (Сутјеска), америчко-енглеско-совјетску обавештајну помоћ Титу и главном штабу као и партизанску ратну тактику: “Уз помоћ великог дела својих трупа, Титу је, нажалост, успело умаћи нашем нападу. Он сада врло мудро води своје банде, које се свим својим снагама труде да избегну озбиљну конфронтацију с нашим трупама. На тај начин ће, што је сасвим разумљиво, још дуго стварати неприлике. Но, надамо се како ће зимска хладноћа велик део његових војних јединица потерати назад у мања села, где би нам затим могли постати лак плен”.
Посебно је занимљив упис од 23. децембра 1943. у којем је постало јасно да је Тито оштро иступио против Драже Михаиловића – тиме, пише даље Гоебелс, постаје јасно како Стаљин добија већи утицај на Балкану него Рузвелт и Черчил. До тада је Гебелс помињао Михаиловића као вођу побуне (без других детаља), наводећи његову повезаност с југословенским краљевским двором у лондонском егзилу и Черчилову наклоност. Међутим, сада Дража Михаиловић пада у други план, а то је онај кључни моменат у којем се савезничка помоћ окреће партизанима (уместо, као дотад, четницима).
Посебну пажњу Гебелс овим просторима поново посвећује крајем априла 1944. године, када долази до великог захлађења немачко-хрватских односа. Гебелс пише како је Хитлер од њега затражио да на Павелића више не обраћа пажњу, јер, када је реч о поверењу народа у њега, седи на “танкој грани”. Очито Хитлер (а тиме и Гебелс) увиђају да њихов труд нема реципроцитета у Хрватској – бар не док је води неспособни поглавник, и наставља: “Посебног давања пажње Хрватима више неће бити”.
Гебелс потом све мање пише о Павелићу а све више  о Титу. Тако 11. новембра 1944. први пут изражава своју одређену фасцинацију Титовом личношћу и наводи како је „маршал Тито објавио манифест, који ‘очарава’ изузетном дрскошћу. Он се тамо обраћа Словачкој и Чешкој према којима се поставља као легална власт. Том се такозваном маршалу не може оспорити одређена пажња коју изазива. Он је неприкосновени вођа банди, те уз то и човек од формата. Било би итекако пожељно да у нашим редовима декадентних генерала имамо неколико таквих маршала. Они би засигурно другачије водили рат и на западу и на истоку, него што је данас много пута случај“.
Било би занимљиво видети што би ондашња усташка власт рекла на такву оцену свог најљућег непријатеља – из пера свог савезника. Не чуди стога што последњи важан запис Гебелсовог дневника везаног за НДХ можемо заправо сагледати готово као финалну пресуду – 7. марта 1945. Гебелс спектакуларно закључује: „У Хрватској, према извештају који сам добио, влада страховити неред. Усташе спроводе терористички режум, који је испод сваке критике. Док се други свађају, Тито се смеје томе. Такође, показује се притом као вођа народа највишег ранга. Упореди ли се поглавник с њим, чини се само попут једне одиста јадне, бедне фигуре. Он се само још држи захваљујући немачкој војној сили. Уосталом, не могу се отети утиску да наши војници у том простору југоистока само и једно бране – хаос“».
Последњи Гебелсов дневнички запис био је 10. априла 1945. године. Већ 1. маја 1945. немачки министар пропаганде и последњи канцелар Рајха био је мртав.
Даниел Рафаелић/„Глобус”

Дневници на микрофилму
Гебелс је у последњим данима опсаде Берлина наредио да се сви његови дневнички записи микрофилмују и изнесу из бункера у којем је, након Хитлеровог самоубиства, на кратко преузео титулу канцелара Рајха. Оригинале су пронашли војници Црвене армије уз тела Гебелса, његове супруге Магде и њихово шесторо деце, које су родитељи отровали пре но што су и сами починили самоубиство. Ове су свеске биле доста оштећене у пожару који је захватио бункер и у фрагментима су публиковани већ 1948. на енглеском, немачком и руском. Међутим, целовити микрофилмовани записи, доцније пронађени у Потсдаму, стављени су на располагање истраживачима тек 2009. Тада је, наиме, завршен велики немачко-руски пројекат обнављања свих расположивих страница Гебелсовог дневника, односно 98 процената сачуваног материјала. А сада је овај материјал постао доступан и „обичним смртницима”...

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Дневника да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање, тј. остављање лажнх података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити објављени. Редакција Дневника има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог портала.

Коментари