– на веома добром српском с руском мекоћом прича Аја Туенбајева, докторка техничких наука и донедавно професорка Универзитета у Калињинграду. – Предност за долазак био је лак визни режим. Дошли смо с Балтика, из Калињиграда, некад источнопруске престонице Кенингсберг, који је 1945. припао СССР. Након распада државе НАТО га је са свих страна окружио Пољском и Литванијом. Изненадили смо се и обрадовали што је Нови Сад леп, европски град по мери човека. Јануара прошле године смо се моје ћерке и ја доселиле, а муж нашао посао у Москви и помаже наш боравак овде. Као и сви странци, одмах по доласку отишла сам да се пријавим у полицију. Службеница је погледала моје дипломе и рекла: „Не верујем да у Русији немате посао?!“ „Имам, одговорила сам јој, али желим да живим у Новом Саду“. Он је по величини налик на Калињинград, но овде је уређенији живот, нарочито саобраћај.
Аја и њен супруг Болат Сејсенбеков су из бивше совјетске Казашке републике, Аја с истока, Болат с југа, а упознали се у Томску, током студија.
– Обоје смо Казаси, али рођени на 3.000 километара раздаљине, разликујемо се по традицији и зато нисмо имали сагласност родитеља да се венчамо. Били смо послушни, тек после седам година узели своје животе у своје руке и недавно прославили 20 година брака – прича Аја.
Није мењала презиме кад се удала јер је већ била докторанд, писала наручне радове и било јој је компликовано да мења сва документа.
Сада у једној приватној школи деци даје допунске часове физике, математике и информатике. На разговору за посао директору је рекла да не зна језик, а он одговорио да је језик математике универзалан. Тако је добила посао и дозволу боравка. Сем матерњег казашког, говори руски и енглески. У школи је с малом децом брзо проговорила српски, сад за сајт школе преводи на руски, држи часове математике, уверена да сваком може помоћи да савлада једначине с више непознатих. Блиста од задовољства и због успеха својих девојчица, које уче језике, баве се музиком, плесом, јогом, играју шах, пишу и уређују породични интернет часопис. Изнајмили су стан на пет минута хода од гимназије, а Болат често долази, након само три сата лета. – Срећом, ми у Русији имамо доста одмора. Сем годишњег, и првомајски и новогодишњи одмор, па све слободне дане проведем овде – прича Болат, инжењер електронике, који тек понешто разуме српски, али зна немачки јер је радио у Холандији и Немачкој.
Открио је да српски и казашки имају заједничке речи: кашика и јастук, рецимо.
– Сад се у приватној фирми бавим безбедносним видео-надзором на ауто-путевима и железници. У Русији су велике разлике међу платама по градовима и провинцијима, чак и у државној служби. У Москви зарађујем три пута више него у Калињинграду, али је и све скупље, од најма стана до хране – додаје он.
Задовољан је што су деца у лепој, сигурној средини. Млађа Асел је на почетку гимназије, старија Ками је завршава, а тати је драго што планира да буде математичар. Налик је на мајку и ујака Дархана Тујенбајева, члана међународног тима који је почетком године открио гравитационе таласе и доказао век старе Ајнштајнове тезе.
У слободно време свира гитару, пева у хору „Светозар Марковић“, игра шах, уређује породични часопис, прави видео-лекције из математике, држи часове математике и немачког.
– Пошто у Немачкој и Аустрији од странаца за упис на факултет траже сертификат о знању језика нивоа Б-2 или Ц-1, одлучила сам да се помучим и стигнем своје другаре, који су немачки учили четири године у осмољетки. У Русији сам учила енглески, овде морала да савладам и српски, али, срећом, Новођани говоре спорије од Београђана – стручно примети Ками.
Одлучна да научи да сама прави костиме и наступа у перформансима, уписала је први Цосплаy курс у Новом Саду, а летос јој је припала част да буде међу осморо српских средњошколаца који су представљала нашу земљу на међународном омладинском кампу толеранције у Малом Иђошу.
– Десетак дана проведених с Украјинцима и Французима испунили су ме светлим емоцијама. Упознала сам дивне људе, растали смо се у сузама и остали међународна породица – каже Ками.
Млађа Асел похађа двојезично немачко-српско одељење, а тај девојчурак од 14 година учи још енглески и латински. Једина у разреду свира виолончело и са школским оркестром наступа по Србији. У иностранство не иде због формалности око „пасоша“ за инструменте. Аја и Болат се радују успесима своје деце. Асел је летос у Русији била на шаховском такмичењу, а у Нишу на Републичком првенству.
И Болат хвали Србију, истиче чист ваздух, људе добре и стрпљиве:
– Мом руском уху јако прија, као медом намазан, поздрав продавачица: „Изволите. Како Вам могу помоћи?“ и обавезно при одласку: „Пријатно“ – каже он.
Јелена Стаменковић
