Обојица су преживела - присећа се прве трансплантације бубрега професор др Светолик Аврамов, хирург који је 21. маја 1986. године са колегама почео историју новосадске трансплантације.
Све је изгледало као у филмовима. Десетине људи се ангажују, свака екипа ради свој део. Аврамов каже да је то велики посао и да су хирурзи они који долазе на крају. Пре тога све изгледа као опсадно стање. У току ноћи су их известили да имају потенцијалног донора. Једни потврђују мождану смрт, над умрлом особом бдију доктори и сестре који брину да се не покваре органи, кола се шаљу по породицу, предочава им се могућност узимања органа, а тек након добијања сагласности зову се доктори, хирурзи, инструментарке, нефролози који позивају потенцијалне примаоце са најсличнијом типизацијом, ради се укрштена типизација, “крос меч”, и питање је ко ће да прође. Одабрани иду на дијализу и припремају се за операцију. Тек тада долазе хирурзи.
- Први пут смо ушли у салу 20. маја и у 22 сата извадили два бубрега, а у пола два ноћу су довели два припремљена болесника, која су била на листи чекања. Урадио сам више од 110 трансплантација, али њихова имена и данас памтим. Није било треме, рутински је посао повезати орган. Успех гурају сви други. Био је велики ентузијазам свих у екипи, сви су веровали у успех и радили на томе - прича др Аврамов и напомиње да је Нови Сад лидер у трансплантацији бубрега, јер су радили кадаверичне, док су се у другим центрима бивше Југославије радиле само трансплантације са живих донора.
Медицински факултет у Новом Саду тада је био јединствен и под њим је било целокупно здравство. Имао је имунологију, радиологију, судску медицину, патологију, лабораторију, што је све неопходно за пресађивања оргама. У децембру 1985. године направљене су и листе чекања болесника погодних за трансплантацију, са свим подацима. Тек након тога могло је да се приступи трансплантацијама. У Центру за експерименталну хирургију у Сремској Каменици хирурзи су прво вежбали на животињама и урадили трансплантацију бубрега псима. Лекари су ишли у иностранство и учили у другим центрима. Лидер у трансплантацији у тадашњој СФРЈ била је Ријека и тамо су провели две недеље. Колеге су им показале све фазе трансплантације и по повратку су имали готов комплетан протокол. Екипа анестезиолога у интензивној нези предвођена др Радмилом Колак увелико је утврђивала и потврђивала мождану смрт. Још увек се нису узимали органи, али је све било спремно и чекао се прави тренутак. У јануару 1986. године формиран је интердисциплинарни тим и тада је одлучено да се крене са кадаверичним трансплантацијама. И поред тога што је у тиму било много старијих и искуснијих колега, одлучено је да се посао препусти др Слободану Чурићу и др Светолику Аврамову да га “изгурају”.
Први пацијенти др Светолика Аврамова су одлично поднели операцију. Када се бубрег припоји на крвне судове, некада неће одмах да проради, па се на то чека и данима. Код ове двојице пацијената бубрези су одмах прорадили. Убрзо су пребачени на Интерну клинику, а у јуну су отпуштени кући. Међутим, иако су их бубрези служили добро, један је умро јер се прехладио у лову и добио упалу плућа и сепсу, а други је умро три године касније од инфаркта. Свега недељу дана након те прве две трансплантације, у Новом Саду су урађене још две, а одмах потом и још две.
- Те године смо урадили седам или осам трансплантација. Пошто срце не може да чека, него мора одмах да се вади и ради трансплантација, једног донора смо носили за Сремску Каменицу и тамо су извађени органи. Срце је одмах узето за трансплантацију коју је урадио др Нинослав Радовановић, а бубрези су донети у Нови Сад. Та трансплантација срца је уједно и једина која је до данас урађена у Сремској Каменици - прича наш саговорник.
Др Светолик Аврамов каже да је јако важно да се освестимо када је реч о донорству органа, јер то не може да почива на донорским картицама, већ мора законски да се реши. Напомиње да у Хрватској постоји подразумевајућа сагласност, односно да је свака особа погодан давалац, осим ако се за живота није изјаснила да је против тога. Само тако ће бити више трансплантација и више спасених живота.
Љубица Петровић
Опасне трансплантације у Индији
Раније су пацијенти ишли у Индију и тамо добијали, односно плаћали, за бубреге од несродних, живих донора. Тако је један дечак на трансплантацији добио и ХИВ. Детету је након неколико месеци бубрег експлодирао и он је код куће почео да крвари, а нико у Новом Саду и Београду није хтео да га прими, јер је био ХИВ позитиван.
- У Нови Сад су га вратили око 21 сат и мене су позвали. Милом и силом сам присилио колеге да уђу у салу. Оперисали смо га, али је, нажалост, после два дана умро - присетио се Аврамов.
Након повратка са трансплантације у Индији, једној жени је експлодирао бубрег у авиону. Слетели су у Риму, где су је превили,а од Београда су је возили за Нови Сад. Иако је пукао, бубрег је и даље радио. Иако је операција била ризична, успела је и пацијенткиња је преживела.
Отац тражио назад бубрег од сина
Једном приликом је отац који је сину дао бубрег, тражио да му се бубрег врати, након што се посвађао са сином. Од тога, наравно, није било ништа. Бубрег је радио и остао је у синовљевом телу.
Донорске картице нису довољне
Аврамов каже да је јако важно да се освестимо када је реч о донорству органа, јер оно не може да почива на донорским картицама, већ мора законом да се уреди. Напомиње да у Хрватској постоји подразумевајућа сагласност, односно да је свака особа погодан далавац, осим ако се за живота није изјаснила да је против тога. Само тако ће бити више трансплантација и више спасених живота.
