у области здравствене заштите ради омогућавања легализације марихуане у медицинске сврхе, већ су, мада још увек као својеврсне цивилизацијске дилеме, на прагу српског друштва. И то са свим изазовима које носе. Аргументи “за” и “против” увелико су на столу, поготово кад је реч о “сурогат материнству”, а расправа ће без сумње бити још и више ако овера уговора између сурогат мајки и парова којима рађају дете, осим суду буде поверена и јавним бележницима. А то је, како сазнаје „Дневник“, тренутно преднацртно решење.
На питање да ли је Србија “зрела” за овакве искораке, професор кривичног права на Правном факултету у Београду др Милан Шкулић, децидно одговара: Није! Стога идеју евентуалног увођења сурогат материнства и остале поменуте новине треба, оцењује професор, опрезно размотрити са свих аспеката, између осталог и у погледу кривичноправне заштите. Истоветног мишљења су и саговорници нашег листа, потпредседник Адвокатске коморе Србије Зоран Јеврић и бивши судија Миломир Шалић.
Мало је држава које у својим породичним законодавствима имају механизам сурогат материнства, а сама његова концепција, како истиче професор Милан Шкулић, доста је контроверзна па потенцијално може доћи до проблема.
– Основна идеја увођења тог института у наше позитивно законодавство јесте да се омогући жени, која не може да роди из неких биолошких разлога, односно због одређених проблема или болести, да може да постане мајка тако што би дете зачето од биолошког материјала њеног, њеног супруга, или партнера, за њих родила друга жена. У свету је тај институт већ увелико ушао у праксу, али се, нажалост, често и злоупотребљава. Наиме, више нису у првом плану медицински разлози, него сад жене које имају новца, како би избегле трудноћу и рађања, радије плате „сурогат мајку” да за њих роде децу. То код нас не би било омогућено формално, али мислим да би у пракси ипак могло доћи до таквих и сличних злоупотреба. И то треба спречити кривичним законодавством. Све укупно, апелујем да се то питање врло опрезно размотри – указује Шкулић.
За Шалића и Јеврића је такође пре свега приоритетно питање да ли у нашој земљи уопште треба да постоји пракса сурогат материнства. У случају ако би евенутално била уведена, морала би, сматрају, бити искључиво у надлежности суда, без могућности да уговоре оверава и јавни бележник.
– Дати јавном бележнику да оверава такав уговор стварно би био нонсенс. По ономе како је уведен наш јавнобележнички систем, нотар би заправо морао да познаје све области живота у нашој држави. То је као када би лекар опште праксе обављао операције мозга, био ортопед, неуролог, психолог, неуропсихијатар - напомиње Зоран Јеврић.
Он додаје и да би „волео да види тог нотара који се разуме и у ауторско право, поморско, авио право, грађанско, привредно право, у грађевину, инвестиције, а онда и у сурогат материнство”...
– Уговори о сурогат материнству би требало да буду сачињени веома прецизно и опрезно, да би се спречиле евентуалне злоупотребе и заштитио интерес детета – категоричан је Јеврић.
Он осим могућих проблема у пракси, такође види и опасност од потенцијалних злоупотреба, можда чак и покушаја „куповине рађања”, без обзира да ли би се новчане надоканде везивале за трошкове ношења трудноће и самог порођаја. – Ако би се евентуално усвојило увођење ових института, непоходно би било паралалено увести и нову врсту кривичних дела, била би неопходна измена Кривичног законика, чак и процесних закона – предочава нам Миломир Шалић.
Јер, додаје, садашње одредбе у областима кривичних дела против брака и породице, здравља људи, живота и тела, не предвиђају злоупотебе које су могуће у случају увођења нових института.
– Мислим на евентуалне коруптивне злоупотребе у вези наручивања и одржавања ембриона. Ту се отварају питања и опасности од потенцијалног напуштања те деце након сачињавања уговора, те њихове будуће неизвесне судбине. Заиста треба бити веома опрезан јер би могли настати многи проблеми које би друштво касније тешко могло да савлада, а било какви прописи би тешко могли да одговоре на тај изазов – закључује Миломир Шалић.
Ауторка научне студије „Биомедицински потпомогнуто зачеће и рођење детета: сурогат материнство у упоредном европском праву и Србији“, професорка на новосадском Правном факултету Гордана Ковачек Станић наводи да се поступак сурогат материнства примењује у Великој Британији, Израелу, Грчкој, Украјини, Јерменији, Грузији, Румунији, државама САД и Аустралији. Холандија, Русија и још неке земље немају посебно законодавство о сурогат материнству, али се ова пракса сматра дозвољеном. У једном броју европских држава сурогат материнство није дозвољено: у Немачкој, Аустрији, Француској, Италији, Шпанији и Швајцарској .
– Постоје два облика сурогат материнства. Један је када жена рађа дете које је и генетски њено – то је ‘парцијална‘, генетска сурогација - а други када сурогат мајка само носи и рађа дете, док дете води генетско порекло од пара који жели дете, или донора, што је ’пуна сурогација’ – каже за „Дневник“ др Ковачек Станић, професорка на предметима породично право, упоредно породично право и наследно право.
У Преднацрту грађанског законика, у трећој књизи која се односи на породичне односе, предвиђено је постојање праксе сурогат материнства, а која се назива „рађање за другог“. По речима професорке Гордане Ковачек Станић, „материнство и очинство у случају рађања за другог, регулише се тако што се предвиђа да се, на основу уговора о рађању за другог, у матичне књиге као мајка уписује жена која има намеру да се стара о детету, а њен супруг/ванбрачни партнер као отац детета, те се забрањује оспоравање материнства и очинства“.
– С обзиром на то да у Србији до сада није било дозвољено сурогат материнство, а питање је и како би оно било прихваћено ако се дозволи, мислимо да би требало кренути од рестриктивнијих решења.
У овом моменту, као субјекте сурогат материнства се предвиђају само особе у браку или хетеросексуалној ванбрачној заједници, с обзиром на то да у Србији не постоји регулатива за заједнице лица истог пола. Када је, пак, реч о жени без сталног партнера, Гордана Ковачек Станић наводи да би, под посебним условима, и само из медицинских разлога, уз дозволу суда, њој требало омогућити приступ сурогат материнству. Такође, професорка наводи и да би пар који жели дете требало да буде домицилиран у Србији.
– Овај потоњи услов онемогућава праксу репродуктивног туризма, односно ситуацију да у Србију долазе лица из земаља које не дозвољавају сурогат материнство, а са жељом да добију дете на овај начин. Уговор о сурогацији би требало да одобри судија, који би имао и обавезу да провери да ли су испуњени сви законски услови за примену сурогат материнства, као и да објасни странкама која су дејства уговора. Осим тога, требало би предвидети претходно обавезно психосоцијално саветовање лица која учествују у поступку – наглашава др Гордана Ковачек Станић.
Јаска Јаковљевић
Заштита права детета али и родитеља
По речима проф. др Гордане Ковачек Станић, када је реч о рађању детета уз биомедицинску помоћ, отвара се и питање права тог детета на сазнање свог порекла. Преднацртом Грађанског законика се предвиђа решење по коме би дете имало ово право. Међутим, објашњава професорка, право да се зна порекло у спорним ситуацијама је повезано с правом других лица, генетског родитеља или (и) социјалног родитеља. Јер, генетски родитељ-донор, у оквиру права на приватност, има право на неоткривање података о томе које дете је зачето његовим/њеним генетским материјалом, а може се претпоставити да би и сурогат мајка вероватно имала жељу за анонимношћу. Са друге стране, и социјални (правни) родитељи, односно породица која успешно функционише, имају право на заштиту породичне стабилности и интегритета, које може бити повређено сазнањем детета да је зачето уз биомедицинску помоћ, односно да га је родила сурогат мајка.
„Промена пола на мала врата”
Грађанима би могла да буде занимљива формулација још једне новине о којој се такође размишља да ли да се нађе у Преднацрту грађанског законика, а гласила би: „забрањена је примена биомедицинских техника ради избора пола детета, осим у случају избегавања (озбиљне) наследне болести која се односи на одређени пол“. Потпредседник Адвокатске коморе Србије Зоран Јеврић каже да лично мисли „да је идеја о мењању пола апсолутно неприхватљива, јер о полу детета нико не би смео да одлучује“. „Мењање пола детета не смемо никако да дозволимо. Сада се практично протура на мала врата некаква прича да изузетно, због одређене болести, треба да се промени пол детета, што није тачно. Ако се укаже да у ембриону, фетусу постоје неке болести, онда га треба отклонити, на начин као што је то рађено и до сада”, истиче Јеврић.
