не може подразумевати обавезу запослених у јавном сектору да се изјашњавају о националној припадности.
„Тај упис може бити вршен само факултативно, само онда кад и ако то они желе”, истакао је Шабић, реагујући да то што му се, како се наводи у саопштењу, обратио већи број представника медија и грађана, интересујући се за његов став и евентуалну реакцију поводом чињенице да је управо усвојеним Законом о Регистру запослених, изабраних, именованих, постављених и ангажованих лица код корисника јавних средстава, између осталог предвиђено да се у Регистар уносе и обрађују подаци о националној припадности запослених.
„То решење није било садржано у предлогу закона који је Влада упутила у Скупштину, оно је саставни део Закона постало када је Влада прихватила одговарајући амандман, па повереник није био у прилици да о њему даје мишљење нити је Влада, прихватајући амандман, то мишљење тражила”, наводи се у саопштењу поверениковог кабинета.
Шабић је навео да, сходно наведеном, није информисан ни о аргументима на којима је амандман заснован, али је додао да полази од претпоставке да је реч о већ и раније помињаним разлозима, као што су равноправност у вођењу јавних послова и, с тим у вези, обезбеђивање равномерне заступљености припадника мањина приликом запошљавања у јавним службама.
„У сваком случају, мислим да је у вези с усвојеним решењем неопходно подсетити на неколико апсолутно релевантних одредби Устава и закона. Наш устав (члан 47) изричито предвиђа да је изражавање националне припадности слободно те да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности”, истакао је Шабић.
Е. Д.
Нарочито осетљиви подаци
Шабић је подсетио и на то да Закон о заштити података о личности (члан 16) податак о националној припадности сврстава у категорију нарочито осетљивих података, који се могу обрађивати искључиво на основу слободног пристанка, као и да Кривични законик (члан 130) предвиђа принуђивање неког да се изјасни о националној или етничкој припадности као кривично дело са запрећеном казном затвора до три године.
