без родитељског старања, децу избеглице, ромску и децу са посебним потребама. У Белом двору чуле су се васкршње песме, делили се пакетићи, а дечији жамор се преселио у вртове и парк око дворског комплекса где се одвијала потрага за шареним јајима. Карађорђевићи су са овим Васкршњим дружењима са децом заправо отворили нову сезону посете Старом и Белом Двору и свим тајнама ове династије које крију ова здања за чије зидање је с посебном пажњом краљ Александар И одабрао место.
У елегантном ентеријеру Белог двора под којим је било хиљаду малишана са принчевским паром може заправо започети прича с којом ће се и посетиоци након Васкрса срести током свог путовања „српским Версајем”.
Градњу Белог двора краљ Ујединитељ започео је 1934. властитим средствима, на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара. Ту где ружа ветрова ствара најугоднији и најздравији амбијент желео је да расту три краљевића, наследни принц касније краљ Петар II, Томислав и Андреј. Изградња велелепног здања са француско-италијанским вртовима са задње стране, завршено је 1936, по пројекту Александра Ђорђевића, али у њему због трагичних историјских збивања, атентата у Марсеју и потом Другог светског рата, нису уживали ни краљевски ктитор ни његови потомци и данас по повратку у земљу на коршћење је са читавим комплексом дат његовом унуку Александру II и његовој породици.
Изградњу двора са три апартмана на спрату за синове краља Александра и краљице Марије и пет за краљевске госте довршио је кнез Павле који је, као велики љубитељ уметности, двор опремио вредним уметничким делима. У овом двору који је постао Васкршње стециште српске деце, уместо краљеве одрастала су деца принца регента Павла и из њега је кнегиња Јелисавета Карађорђевић са родитељима отишла у изгнанство. У очекивању пунолетства Петра II Карађорђевића, Бели двор је дакле користио кнез Павле са породицом, а после Другог светског рата служио је као репрезентативни објекат у коме су се одржавале свечаности и примали угледни гости из иностранства.
Уз двор, саграђени су и кухиња и гаража, који су са централним објектом повезани подземним тунелом. Пред почетак Другог светског рата у Европи, кнез Павле је објекту придодао и подземно склониште. Многе тајне Белог двора дају посебну чар овом месту које је са истанчаним укусом оплемењено венецијанским стаклом великих бљештећих лустера, вратима направљеним од кавкаског ораха и бираним италијанским мермером за камине, степенише, хол...
Стилови градње Краљевског и Белог двора указују на разлике између престолонаследниковог деде краља Александра и Јелисаветиног оца принца намесника Павла. Краљевски двор је пример националне архитектуре, средњовековне уметности српско-византијског стила који је уобличио архитекта Живојин Николић. Бели двор, који је био дом принца Павла, мешавина је најпопуларнијих европских стилова прошлог века, неокласицизма, сецесије и арт декоа.
У Краљевском двору има много лепих соба, али ако одете у подрум упловићете у величанствени део дворског комплекса, препун живописних боја. Да је којим случајем нека од многобројних соба француског Версаја добила име “за шапутање”, прва помисао била би да је неко од Валоа или Бурбона ту забављао неку заносну мадам. Али како је код Срба политика у крви, наш монарх Александар I је са својим министрима и сарадницима о политици и будућности државе разговарао у “соби за шапат”. Ту их није могла чути ниједна собарица или слуга због воде која жубори.
У сутерену Краљевског двора су резиденцијалне просторије опремљене у стилу кремаљског Термалног дворца, са сводовима и зидовима мотивисаним бајком о Жар птици и мотивима из српских народних песама. У улазном холу је бронзана скулптура коју је извајала краљица Марија, а ту су и Дворана Душанове женидбе, чувена сала за пројекције, једна од првих на Балкану. Сва три престолонаследникова сина у њој проводе много сати, јер принчеви Петар, Филип и Александар воле филмове. Волео их је и Тито, који их је гледао са светским лидерима и то у фотељи иза свих, да би видео реакције.
Краљев кабинет и библиотека Краљевског двора су у ренесансном стилу. Много књига је нестало, а у библиотеци су бисте краља Петра II, аутопортрет у бронзи Ивана Мештровића и портрет Његоша, рад Томе Росандића. Просторије у приземљу су раскошно опремљене, а Свечани хол је украшен копијама фресака из Дечана и Сопоћана. Плави салон опремљен је барокним намештајем са оригиналним француским гобленом из 18. века и украшен сликама међу којим доминира “Венера и Адонис” Николе Пулсена. Уметници који су били задужени за унутрашњу архитектуру и декорацију били су Никола Краснов и Сергеј Смирнов, пребегли после пада царске Русије у Србију.
Овај салон добио је име по плавом “Смирнов” тепиху који даје доминантан тон, за разлику од следеће просторије која бљешти и такав јој је и назив – Златни салон. Као и краљевска трпезарија опремљен је у ренесансном стилу. Мермерни стубови носе раскошне касетиране дрвене таванице са бронзаним лустерима, а просторије су украшене сликама Јакоба Палме Старијег и Џорџа Скота, као и шкрињама и предметима из краљевске збирке. Интересантно је да су позлаћене шкриње криле мираз који се кроз три колена сливао у дом Карађорђевића, укључујући и онај престолонаследникове прабабе црногорске кнегиње Љубице–Зорке Петровић и њене снаје румунске принцезе Марије.
Српски Версај, за неке и мали Кремљ има и своју Сламнату кућу, која такође крије тајне и причу о краљевској деци и краљици Мајци... То је први изграђени објекат у комплексу и у њему је краљ Александар I боравио док је надгледао изградњу комплекса. Једно време је служила као учионица за његова три сина, а такође је била и уметнички атеље његове супруге, Краљице Марије. Најбоље је да свако сам заплови у бајковиту причу коју су некада Карађорђевићи исписивали, градећи историју и нешто слутећи, али не и главна, трагична збивања...
Владимир Ђуричић
