КАРМА КОМА: Смисао једног шамара

И са болом у срцу, наравно. Па се онда од ошамареног очекује не само да мирно и без отпора, као нешто сасвим природно, прихвати своје стање ошамарености, него да још и буде захвалан због њега. Јер је та пљуска, ето, израз љубави и бриге.

На баш овакво патријархално и патернализујуће шамарање из љубави подсећа ме акција удружених снага цивилне и војне полиције које су – док се градска власт новосадска правила допола луда, а отпола збуњена - избациле активисте Друштвеног центра из једног малог, малецног дела напуштене касарне „Арчибалд Рајс“ (илити „Маршалке“) на Футошком путу, наводно не зато да би ослободили тај бивши касарнски простор за ко-зна-кога-и-шта (свакако не за војску), него зато да на време заштите активисте од насилничког упада екстремних десничара, који су им претили. Дакле, избацили су их за њихово добро, а нипошто за будуће добро некога ко би тај простор хтео и умео искористити на неки од безбројних транге-франге начина, уз пригодно „уграђивање“ свих умешаних и надлежних. Јелда да је тако? Та, наравно. Поверујте у то, и ништа више неће стајати на путу вашој тврдој вери у постојање Деда мраза, Штрумпфове, ФК Омладинац из Дероња као победника Лиге шампиона, ватиканско-коминтерновску заверу, Милеву Марић као већег Ајнштајна од Ајнштајна, или у новински хороскоп као релевантног водича кроз живот, сасвим свеједно.

Хоће ли тамо, у оној згради од жућкасте цигле, икада више бити војске? Неће. А хоће ли бити нечега другог? Хоће. Или у тој згради, или на месту те зграде, ако је сруше, и ако им сви ми то дозволимо. Хм, коме „њима“? Па, онима који одлучују о томе чије ће бити и коме ће припасти оно што је до сада било власништвом свих нас. А ту је оно право питање у овој причи пуној буке, беса и лицемерја, и зато би неко да се радије о њему не расправља, него о квазилегалистичким питањима.

Шта су „квазилагалистичка питања“? Ево, рецимо ово: да ли је у реду да се, макар и из најбољих намера и са најплеменитијим мотивима, упада у туђе и заузима туђе? Наравно да није, само што, да би ова бенигна уопштена мудрост вредела за овај повод, прво морамо да дефинишемо појам и испољавања „туђег“. Не може се заузимати приватна имовина другога човека – јер, то је „туђе“, несумњиво. Не може се произвољно поступати са општом, јавном имовином која је у употреби и служи некој сврси. Шта, међутим, са простором који ни јуристички ни фактички већ годинама као да није ничији? И који не служи ама баш ничему, осим скупљању прашине и зврјању празнине? Није ли легитимно привести тај простор некој сувислој сврси, никоме на штету, а многима на добро? И не претендујући на то да си постао његовим власником?

Можда у оној згради од жућкасте цигле више никада неће бити Друштвеног центра, али ће Друштвеног центра свеједно негде бити, јер за њим постоји потреба, а нема те силе која ће угушити оно што је људима потребно. На другој страни, пажљиво пратите судбину оне зграде од жућкасте цигле, као и простора на којем је саграђена: њена ће вам даља судбина рећи све што је важно знати о томе ко је, и зашто, одлучио да Друштвеном центру опали „заштитничку“ шамарчину. Ако та зграда и тај простор послуже било чијем парцијалном интересу, све ће вам се касти само. А ако не буде тако? Ако се напросто у недоглед настави стање труљења? Е, онда је овде на делу глупост уместо покварености, па сад, ако је то некоме утеха, нека се тиме теши.

Како год било, иза свих ових спектакла и спектаклука назиру се битна питања наших будућих живота, на која нам ваља чим пре одговорити, ако хоћемо да те будућности и тих живота буде. Равнодушност и пасивност не помажу: колико сутра, пробудићемо се у граду и у свету чију ће половину у својем поседу држати црквени феудалци – нејасно како, којим то сјајним привредним вештинама толико обогаћени – а другу ће половину држати људи из Иљфа и Петрова, али савременим гаyетима опремљени. А између, у некаквом међупростору, стиснути ћемо таворити сви ми, остали. Али, рећи ћете ви с правом логицирајући: не постоји међупростор и остатак, јер када сабереш Пола и Пола, добићеш Цело. Тачно тако. О томе и говорим. Оно што ће нам остати биће тачно оно што добијеш када од Свега одбијеш Цело: једна лепа Нула, хладна и округла, савршено равнодушна у својој ништавности.

Теофил Панчић