Мајстор приморан да кравама чисти папке

Ни мањег села, ни бољег ковача у целом северном Банату! Наравно, кад је Радован Балабан Дејдо, житељ Бочара, најмањег насеља новобечејске општине, једини ковач с дипломом који још није баталио занат.

– Пошто сам једини, пенџетирам коње и у Банатском Великом Селу, Кикинди, Куману, Мокрину, Новом Бечеју, Новом Милошеву, Накову, Новим Козарцима, Руском Селу... Кад набројим сва места, чини се да гинем од посла, али је нажалост скроз другачије. Коња који јуре из дана у дан све је мање, па и мене све ређе зову – вајка се мајстор.

Иако су ковачи били његов деда Пера и отац Стојан, мислио је да неће наставити породичну традицију. Завршио је у новобечејској средњој школи за бравара, одслужио војску, али се 1979. ипак преквалификовао за ковача.
– Пуне две деценије сам радио у ковачници новобечејске Фабрике грађевинског материјала „Полет“. Кад су угасили мој погон, пет година сам био вулканизер, а онда 2004. постао технолошки вишак. Нисам се много бринуо јер сам имао комплетну ковачницу наслеђену од оца и деда, а с временом куповао алат од старијих мајстора у селу. Ватру с меха преправио сам на вентилатор и посао је процветао – сећа се лепих дана Радован Балабан.
Али, и он се нашао на удару комјутеризације.

– Радим све што људи траже. Правим раонике за плугове, потковице за коње и поткивам их, сечем папке кравама, али и поправљам браве на капијама у селу – каже Дејдо. Носталгично памти време кад је својевремено у Бочару свака друга кућа имала једног или два коња, а неке и пуне штале.
– Тако је било и у суседним селима. Поред мог оца, у Бочару су радиле још две ковачнице, али је било посла и за Раду и Стојана Перкина. Данас је у селу тек десетак коња, а и они се поткивају, уместо свака три месеца, полугодишње или на годину дана.

Ветеринар Ивица Кубет држи два расна липицанера, три ромске породице имају по једно коњче, а преостали су власништво Радише Богдана, Косте Маркуша... Суседно Ново Милошево је велико село, али људи радије држе тракторе. Срећом, Кикинда и Нови Бечеј још увек се надмећу ко ће имати више и бољих ајгира. По селима, пак, кикиндске општине с босанским живљем, коње углавном држе Роми – анализира Дејдо стање на терену. 

Морао је зато да прошири асортиман својих услуга и на чишћење папака статичним кравама, јер оне које одлазе на испашу, на терену троше  потпетице. Онима које су стално у штали требало би сваких шест месеци чистити папке, али због немаштине људи зову мајстора тек једном годишње или, чак, сваке друге године. Тек када морају, јер крава почне да шанта и даје мање млека.

– Направио сам приколицу за ту намену и више ме зову ради крава него коња, јер их је више. Али, ко има велику фарму, сам се опремио за тај посао, тако да мени остаје једино сића. Није лако и једноставно, али успешно одрадим посао брусилицом и крава опет несметано може да хода – похвали се Радован.Жали се како све теже живи од свога посла.

– Срећан сам кад ме позову из било ког села кикиндске и новобечејске општине. Никог не одбијам. Рецимо, мој отац је за поткивање коња могао да купи метар кукуруза, а ја само 25 кила. Значи, четири пута мања, а и коња је десет пута мање. Поткивање наплатим 800 динара, а чишћење папака крава 1.000. У сезони месечно може да се заради двадесетак хиљада, а онда прође пет месеци да малтене белог динара нема из црне ковачнице.
Не крије мајстор Радован ни како зими преживљава.

– У последње време идем на терен кад је ремонт шећеране у Пећинцима, или се прикључим екипи која ради на новосадском Жежељевом мосту. Али, све је постало лутрија, па сам лане након једног завршеног посла добио 5.000 динара за гориво како бих могао да се вратим кући, а зарађених 76.000 још увек чекам.

Кад ће зарађено добити, нико не зна. Као што још није наплатио 3.100 евра од Хемијске индустрије Панчево за тромесечни рад у Либији 2005, мада је пре четири године судска пресуда постала правоснажна и требало је да буде исплаћен у року од 60 дана.

Властимир Јанков

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести