може нањушити у окружењу. Да има дебеле ладовине преко дана, а ноћу опет довољно ића и пића. Море да није превише хладно, а и плажа да је близу смештаја. Што мање ходања и труда било које врсте, то је одмор успешнији. Да ли је то стварно одмор каква нам је потребан? Да бисмо пронашли одговор на то питање, треба да сагледамо неколико детаља.
Прво је важно да се запитамо од чега се ми то заправо одмарамо? Колико нам је стварно неопходан физички одмор? Колико се у свакодневном животу стварно физички умарамо? Хајде да будемо искрени. Већина нас се умара много више психички него физички. Губимо драгоцену енергију на нервирање због неких тамо других људи, неких тамо туђих грешака и неких тамо потпуно неконтролисаних околности у којима се налазимо.
Губимо енергију оговарајући друге, критикујући њихов рад или нерад, обраћајући пажњу на све оно што није у нашој моћи да изменимо или поправимо. Једино на шта не обраћамо пажњу је оно што једино можемо да променимо, а то смо ми. Енергија коју бисмо у то уложили, не би била расута нити изгубљена. То би била мудро искоришћена енергија која би нам се природним путем вратила јер смо је уложили у себе и у сопствени напредак. Е зато горе описани одмор и није неки одмор.
Од њега ћемо се још више заглибити, набацити још коју килу, осећати још јачу мрзовољу и вероватно још несноснију главобољу. Нама је поребан активни одмор. Нешто што ће нас лагано покренути, размрдати, мало нас истеглити и одобровољити. Лагана јутарња шетња обалом, далеко је кориснија од дуготрајног излежавања. Прочистиће сва наша чула, побољшати циркулацију, разбистрити мисли и помоћи да свој живот и решења за његово побољшање сагледамо јасније и много свесније.
Нека лагана активност, попут вежби истезања, вожње бицикла, или пливања, вишеструко је боља од лежећег ленствовања. Нашем телу природан је одмор уз неку пријатну активност, али не ону која подразумева свакојако преждеравање, него ону која је телу потребна да га подсети како да се регенерише, опорави од свакодневног грчења под емотивним бичевима који нас шибају. Благотворна активност ће нас опустити, покренути у нама устајале енергије и подсетити нас како се осећа човек који живи, а не човек који преживљава. А новац, тај дежурни кривац, ту нема никакву улогу.
Лепо је брчкати се у сланој води, допустити да со извуче негативност из нашег тела, али није неопходно за прави одмор. За прави одмор, потребно је повезати се са земљом, ходати бос по њој, лећи на земљу и дубоко дисати, изводити лагане вежбе истезања и захвално удисати свеж ваздух. А то је могуће и у дворишту, у парку, на брду, у шуми, у башти, поред оближње реке, потока или језера.
Није важно колико новца имамо. Важно је да освестимо од чега се ми то одмарамо и шта тиме желимо да постигнемо. Да ли се одмарамо од претходног оброка само да бисмо се спремили за нови, још обилнији, или је поребно да се одморимо од себе, од оног халапљивог, незајажљивог и увек незадовољног (читај незахвалног) себе, испод којег је затрпан онај суштински, истински „ја“ који још увек није заборавио да живи. А живи онај ко је живахан, а тај је увек активан.
Нина Мартиновић Армбрустер,
www.ninamartinovic.com
