Јако сам волела да побеђујем. Тај осећај којем ме је тата научио од малих ногу, да дам све од себе и да будем боља, да будем најбоља, био је већим делом мог живота мој главни подстрек. Да будем бржа, да скочим даље, да будем најбоља. Била сам талентована. За мало да почнем и професионално да се бавим спортом.
Сва срећа, живот је за мене имао неке друге планове, па је удесио неко такмичење са пуно дисциплина, и то баш у време када се у клубу у којем сам тренирала појавила једна врло талентована девојчица. Почела сам да осећам панику. Шта? Да неко други буде бољи од мене? Па то не смем да дозволим. На заједничком такмичењу пријавила сам се чак и за оне дисциплине у којима се никада нисам такмичила. Трајало је дуго, побеђивала сам редом у свакој коју сам пријавила, и на крају дана, отишла кући пресрећна, одбранивши своје место звезде у клубу... барем сам се ја тако осећала. Сутрадан нисам могла да устанем из кревета, премор је учинио своје и довео до здравственог поремећаја. Када се ситуација за пар дана смирила, пресуда лекара била је застрашујућа: пола године без икаквих спортских активности. Да сте само могли да прочитате мој дневник тих дана... Какве срцепарајуће реченице, као да ми се читав свет срушио. Како ћу бити најбоља, ако не могу да се бавим спортом? Певала сам ја у хору, глумила у позоришту, али није то то! Ту не могу тако очигледно да будем најбоља. Патила сам и патила неко време, али до истека тих пола године, спорт ме уопште више није занимао. Као да се њиме никада нисам ни бавила!
Први неуспеси на пољима на којима нисам била најбоља од свих, коштали су ме много емотивних падова. Тешко сам се носила и са најмањим неуспесима, негирајући их, окривљујући разне околности, и уопште нисам могла да их прихватим. Пролазила сам кроз разне фазе док нисам почела да наслућујем да је мој такмичарски дух на који сам некада била тако поносна, у ствари нешто што ме одвајало од других људи. Стварало ми је лажни осећај да више вредим само зато што сам у неком тренутку боља од других. А шта то уопште значи бити бољи? Свако је добар у нечему.
Схватам тек последњих година колико је важно да се удружујемо, а не да се такмичимо у било чему. Добро је неговати спортски дух, али због здравља, заједништва, дружења, комуникације и разумевања. Много већу радост осећам када са неким у нечему сарађујем, него кад побеђујем. Када су деци из једног племена рекли да ће онај који први стигне до корпе са воћем добити сво воће само за себе, они су се ухватили за руке и дотрчали сви заједно до циља и сви се бескрајно радовали. Е, таква срећа чека све нас који све више увиђамо колико је важно када се удружујемо. Када свако учини оно што може и удружи своје способности са другима, а не против њих, када конкуренција уступи место сарадњи, тада ћемо чуда да стварамо!
Нина Мартиновић Армбрустер
