улажења у друга стања свести, ванчулним искуствима и новим семинарима. Између та два круга људи не мора увек бити граница раздвајања, али ни једни нису имуни на претеривање сваке врсте. Тако екстремни материјалисти временом до савршенства развијају грамзивост јер нових модела свега и свачега увек има и стално се појављују још новији, а ови што се сматрају духовњацима временом оду у другу крајност трагајући за бољим, дубљим и наравно бржим начинима да пронађу унутрашње испуњење и смисао у животу.
Искрено, ја мало више припадам овима другима, али што више откривам своју суштину и то ко сам ја у ствари, испод оне маске коју сам навежбала за разне људе и околности, то ми се чешће намећу неки врло једноставни одговори на животна, дубокоумна и високопарна филозофска питања. Препознајем сада као по некој мустри, понашања оних особа које покушавају да промене свет покушавајући да промене друге људе. Замерају на понашању, критикују идеје, оспоравају начин на који раде то што раде, негодују и не разумеју. И сама сам таква била, а будем и сад, понекад. Онда наступам са предлозима, саветима, бољим идејама и сугестијама како би неко требало да живи свој живот, да му буде боље. И секирам се што други људи не разумеју како у ствари живот функционише. Како се мало подробније преиспитујем, све се мање секирам јер се мање фокусирам на друге, а више на себе и могућност да код себе нешто мењам.
Верујем да би и другима било боље да пронађу неку своју мустру. Уместо да се секирају како други људи нешто не разумеју, како су заглављени у својим драмама и не напредују, боље би било да само својим примером другима на пут указују. Нека не буду бахати када се паркирају, нека оставе и другима место или пролаз, нека погледају људе у очи и нека се насмеју незнанцу у пролазу, нека скромно троше воду, храну, ципеле, чисто да би скромност вежбали. Верујем да су духовни људи напредни људи, људи повишене свесности у сваком тренутку, а то се вежба кроз тренинг сопствених људских врлина у сваком моменту, у свакој прилици и на сваком месту.
Сваког тренутка живот нам пружа изазове који нас воде ка увидима и одговорима на сва наша питања. Када скренемо са свог пута напредовања, бол или патња, јасно нам укажу на то, и скрећући нам пажњу са окружења на сопствену унутрашњост, помажу нам да се вратимо себи. Трагајући за неким узвишеним тренуцима, занемарујемо оно што нам се догађа ту, испред носа, у породици, на послу, у школи, на улици, у комшилуку. Ако у свакодневним ситуацијама негујем људске врлине, живот ми враћа истом мером - људским врлинама. И нема тог семинара или новог модела нечега да ме толико обрадује, као душа кад се весели кад неко добро дело за себе и за све око себе учиним, а за узврат ништа не тражим. Највише добијем када ништа не очекујем.
Нина Мартиновић Армбрустер
