биће ти лакше, говорили су ми. А када отвориш срце, онда можеш бити повређена, јер срце је мекано, осетљиво и лако повредљиво, говорили су ми ти исти, једнако брижни и добронамерни. А ја сам се трудила да будем у глави, да стојим чврсто на земљи, баш како су ме учили, и да не лебдим међу облацима, куда ме вукло моје осетљиво, лако ломљиво срце.
И није ми ишло, морам да признам. Трудила се јесам, али успевала баш и нисам да се ослањам на свој ум, на тај фамозни рацио. Јесте ми ишло у математици, у физици, у неким тако животно важним стварима, али у оним „мање важним“ као што је љубав, пријатељство, посао и разни међуљудски односи, е у њима ми никако није ишло са умом. Ту као да ми нешто заблокира мисли и срце искочи у први план и оно доноси одлуке уместо мозга. Када срце заигра од среће, ја једноставно знам, и чак и мој ум то признаје, да сам донела праву одлуку.
Ипак, убрзо после тога, деси се нешто што ме поколеба... чујем неки глас, обично глас најбоље другарице или брижног члана фамилије, како се то не ради тако. Како не треба слушати своје срце. И дубоко у себи осећам како проради црв сумње. Прво се мало мигољи, а онда почне озбиљније да се врпољи, док на крају не почне да рије по мени уздуж и попреко, чинећи ме несигурном, па онда помало љутом, а онда сасвим разочараном сопственом одлуком.
Утицај других људи био је толико снажан, да би ми онда још само преостало да са стрепњом чекам негативни развој ситуације. А ко чека, тај дочека. И тако бих дочекала да се нешто очекивано лоше деси, јер сам посумљала у своју долуку донету из срца. Временом се та моја унутрашња борба толико искомпликовала, да уопште нисам успевала ни да разликујем шта долази из срца, а шта из ума. Потпуно сам све побркала и дуго ми је процес доношења одлука био једна општа збрка разних утицаја. Права папазјанија где се није знало ко пије а ко плаћа. Временом сам открила ко плаћа: моје здравље и мој живот. И када се чинило да је фајронт сасвим близу, јер је патња лагано прерастала границе издржљивости, почела сам да увиђам да је време да се мењам. Време је да почнем да слушам себе, а то је моје срце.
Схватила сам да сам ја моје срце тек на једном предавању, када је човек објаснио да када кажемо „ја“ никада не ставимо руку на главу, тамо где је мозак, него на груди, тамо где је срце, а неки иду и даље, па кажу „тамо где нам је душа“. Од како сам имала тај увид, прошло је још доста времена док нисам увидела како функционише тај однос ума и срца. Ум је инструмент, дат нам је да бисмо могли да остварујемо све оно што срце замисли. Али ваљда зато што нам је материја толико важна, тај инструмент је добио много важнију улогу и почели смо да се ослањамо на њега много више, направили смо од њега не оног који извршава, него оног који наређује.
Уче нас, баш као и мене што су учили, да је важно остати стабилан, неповређен, затворен за било који утицај, а не уче нас да једино отварањем срца, и ослањањем на одлуке које из њега долазе, можемо да осећамо, да дубоко и снажно проживљавамо све оно што нам је дато да проживимо, да напредујемо и да се радујемо. Јер тиха, али права радост, само из срца долази.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
