да нисам то учинила намерно, а она је прокоментарисала: „Па замисли да си још и намерно то урадила!“ Допала ми се опаска. Па јесте... какво је то оправдање? Међутим, у том случају, као и у многим другим касније кроз живот, показало се да то што није урађено намерно, дакле урађено је случајно, увек некако испадне баш добро и корисно. Иако у том моменту то не сагледамо, ако имамо обичај да мало себе и свој живот посматрамо, увиђамо да то наше „случајно“ као да је некој непознатој сили и те како „намерно“.
Често су ми се мисли о случајности врзмале по глави, док једном нисам чула од особе која се бавила изучавањем порекла речи, да је реч случајно, настала од речи „луч“ што значи светло (у једном од значења) и да то што смо му ми касније дали значење нечега насумичног и без намере, у ствари само наводи на погрешно тумачење тог појма. Када се нешто деси случајно, деси се са светлошћу. Моје тихо „Аха“, дуго је лебдело у ваздуху након што сам то чула, указујући на чињеницу да ништа ја ту нисам капирала. Каква светлост? Шта то значи са светлошћу? И онда из године у годину, та се прича полако сама од себе причала.
Данас врло добро знам шта значи кад се нешто деси случајно. Случај је тако хтео. А ко је случај? То је онај невидљиви, а увек присутни део мене, моје свести и мојег живота, онај који осветли пут разним догађајима или људима, и „удеси“ да се на одређеном месту сретну. Да се десе. Годинама уназад, тај се увид изнова потврђује. Све што ми се дешава случајно, у ствари испадне добро. Баш зато што није намерно. Зато што се није уплела моја нека идеја на који начин или којим редоследом нешто треба да се деси. Када нешто тако крене да се дешава случајно, ја сам се научила да пустим да ствари теку. Добро, да не претерујем, нисам још увек сасвим научила. Буде неког отпора ту и тамо, али увек се испостави на крају, да та случајност води тачно у правцу онога што ће ми донети неки бољитак, неки напредак, неки увид и неки лични раст. Шта год да је, увек ми донесе неизмерну радост. А од када сам се у животу окружила људима који то исто тако разумеју и доживљавају, све је још боље и још лакше. Јер ти људи ме подсећају да све што је случајно, долази од нечег много мудријег него што је моје „намерно“. Могу ја да намеравам колико хоћу нешто што мислим да је за моју или добробит свих других. Али ја немам моћ да сагледам своју и стварност свих људи око себе са довољно високе тачке да бих могла са намером да чепркам по тој широј слици. Моје је само да прихватим да сам живот, на неки чудесан, мени још увек необјашњив начин има ту моћ, и да је моје само да му се препустим.
Наравно, то не значи да никада ништа не предузимам и пуштам да случајности воде мој живот уместо мене. Тако можда не би било лоше живети, али тако се ништа не учи, не сагледава и не напредује, а мени се чини да смо овде, у овом животу, баш зато да бисмо учили и напредовали, да бисмо били бољи и радоснији. Мустра по којој сам ја научила да се препуштам случајностима је мустра љубави и поверења. Од када верујем да животне случајности служе за моје добро, ја и те случајности заволех. Ма какве оне да су на први поглед. Баш као што је на први поглед необичан наслов овог текста у којем се данас сретосмо ви и ја. Сасвим случајно.
Нина Мартиновић Армбрустер
