Увек из таквих прича нешто ново научим, нешто сагледам и имам после тога дуго да размишљам о томе како би мени у њеној кожи било, како бих се осећала, шта бих учинила. То увек буде читав један мали семинар са продуженим дејством, који ме инспирише на нова размишљања и нова сагледавања животних околности, а што је најважније, често ме покрене на акцију да нешто променим, јер за то добијем инспирацију. Ал' што не волим кад се такви сусрети претворе у причу о некоме трећем, што је врло често случај. Уместо о себи, та особа почне да прича о некоме кога ја можда ни не познајем, али из неког разлога она има потребу да ту особу добро изоговара.
Знам, и ја тако понекад, раније чешће, а сада све ређе, причам о „погрешним ставовима“ некога другога, ваљда да бих своје ставове лакше појаснила. Открила сам да у томе има много страха. Као да се плашим да отворено изнесем свој став па морам неким заобилазним путем. Откако сам прошла неке семинаре и радионице, то се битно променило. Не кажем да сада нападно намећем свој став, али бар га више не увијам у причу о другој особи, да не кажем, у оговарање. Научила сам мустру како се користе Сократова три сита, и што се чешће сетим да своју причу кроз њих просејем, то ми је комуникација отворенија, кориснија и пријатнија. Наиме, Сократ је предлагао да свако своје обраћање некоме, пропустимо кроз 3 сита истине тако што ћемо себи увек поставити 3 питања: Да ли сам потпуно сигурна да је то што желим да кажем истина? Да ли је то нешто добро? Да ли је то нешто корисно? Тек ако је одговор на сва три питања потврдан, онда могу да причам о некоме или о нечему. У противном, чему ће послужити та прича? Јер како рече Сократ: „Ако желиш да ми испричаш нешто за шта не знаш да ли је истинито, није добро, није ни корисно, зашто би уопште морао ишта да ми испричаш?“ И стварно, шта је сврха неке приче која рецимо није добра? (О истинитости ваљда не морамо ни да се питамо ) Деси нам се да имамо потребу да причамо о нечему што није добро из жеље да некога упозоримо, а у ствари га само застрашимо и често му само подесимо вибрацију на ту застрашујућу тему, па он онда размишљајући о њој ствара услове да му се и деси у животу, како то обично бива (јер постајемо оно о чему размишљамо).
А ако нешто није корисно, онда је вероватно штетно. Ви рецимо оговарате неку трећу особу, мислећи да тако избацујете гнев и бес из себе, али тај гнев прелази и на саговорника, као и на све друге енергетске нити којима смо сви на неком нивоу повезани, и све полако почиње да вибрира у ритму таквих, негативно усталасаних нити. А сад кад већ знамо да су те невидљиве нити елекртомагнетни таласи, јасно је да ће нам у живот они магнетски привући околности сличних вибрација, па се у нашем животу „изненада“ појављује гомила разлога за гнев и бес и ми се питамо како и зашто? Рачунам на то да ћу кад у сопственом говору потпуно савладам ова три сита, успети и да својим саговорницима пренесем своје искуство и да им не дозволим ни да помисле да ми при сусрету оговарају неког трећег, него да стварно причамо к'о људи о себи, својим искуствима и стварима које ће нам донети више доброга у живот. Мислим, стварно, о чему причамо?
Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com
