а други кажу да је то зато што старимо, па нам се чини као и свима старијима, да године све брже пролазе. Било којој групи од ове две да припадате, вероватно и сами понекад прозборите на ту тему. Понекад? Рекла бих да већина људи има обичај да се баш често позива на убрзано време, јер сви нешто стално кукају како су у гужви, како су у стисци са временом и како им дан прекратко траје. Све се своди на неке распореде, планове и рокове.
Добро, тако смо одабрали и то је у реду. Али зашто неки људи успевају да испуне све те рокове, а други не? Невољно признајем да чешће спадам у ову другу групу, а пошто верујем да и међу вама има таквих, размотрила бих опције које би нам помогле да ствари мало поправимо. Када сам почела да се трудим да превазиђем свој отпор према роковима који се често огледао у томе да их прекршим, заборавим, превидим или прескочим, проучавала сам узроке који доводе до таквог мог понашања. На једном од предавања које сам похађала, чула сам за израз „прокрестинација“.
У преводу, то би значило одлагање. Некако ми било лакнуло када сам то открила, јер се чинило да се не ради о неодговорности и неозбиљности, него ето, ја мало одлажем ствари, да би задовољство било веће. Ипак, како онда нисам оклевала када сам као мала била у прилици да смажем целу чоколаду? Где је ту одлагање? Закључила сам да одлажем само оне ствари које ми не пријају да их радим, али авај, открила сам да ни то није истина.
Одлагала сам у ствари све што је имало неки рок. Имам необјашњив страх од рокова. Ја сам рокофобична! Јес' мало смешно овако кад се то срочи, али рекла бих да је истинито. Посматрала сам себе (уз свесрдну помоћ блиских особа којима је некако та моја фобија за чудо баш сметала), и открила механизме по којима функционише та моја „рокофобија“: што је ближи рок за нешто што треба да довршим, то се повећава број могућности да се нечим другим позабавим.
Тачно тако! Чим се приближи тренутак да нешто треба да завршим, ја се сетим да бих могла да преуредим свој радни сто. Или ми се баш тад јако једе нешто што захтева да се дуго припрема. Наглу одлуку да обучем нешто сасвим друго, минут пре него што би већ требало негде да кренем, да и не спомињем... Откривање тог механизма, није ми много помогло да решим свој случај. Ствари су почеле да се померају на боље, тек када сам почела да проналазим повезаност између онога што изговарам и онога што доживљавам. Од тада, ретко ћете ме чути да кажем „немам времена“ или „у гужви сам“.
Напомињем, да иако се чуда дешавају када у њих верујемо, овде чудо не долази тако брзо. Још ћу дуго да изговарам „све стижем на време“ и „планови и рокови, најбољи су другови“, док се у потпуности не помирим са роковима. Али важно је да тражим решења и да напредујем... иначе не бисте ни читали ове ретке.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
