Онда сам мислила да ништа нема смисла и решила да се провеселим што више могу, јер ионако ништа није важно. Онда сам се јако разочарала у људе и живот и мислила да ћу да свиснем од бола и туге. Тада сам се окренула себи, спремна да одважно сачекам тамо неки крај. А онда сам схватила да јесам дошла на овај свет да бих радила нешто јако важно, најважније! Дошла сам да бих радила на себи! Нажалост, ово звучи сада већ отрцано, јер су модерни теоретичари сваки покушај да се тргнемо и дођемо себи, прогласили за будалаштину и празноверје „новог доба“, али то уопште није важно. Одувек су они који тону, махнито грабили по површини, не би ли оне који се боре да се издигну изнад површине повукли са собом. Од како сам то схватила као природну ствар, не љутим се више на оне што тону, него учим, слушам, читам, са својим се осећањима консултујем, дружим се са људима који ме надахњују да се трудим и напредујем, вежбам, падам и устајем у многобројним покушајима да се издигнем и будем на степеници више од оне, на којој сам јуче била... радим на себи пуно радно време!
Ипак, мало, мало, па залутам на том путу ка себи, али успем и да се вратим, јер сам пронашла мустру како да то што ефикасније постигнем. Речи! Лепе речи! Слатке речи! И то речи упућене себи! Уместо да се наљутим на себе што повремено западнем у незадовољство, љутњу или чак очај, ја променим фокус. Сетим се неких својих добрих потеза, и похвалим себе због тога. Уопште није важно колико су ти потези значајни, велики или некоме другоме битни, важно је да их се сетим, и да себе због њих похвалим. Браво! Сјајно! Дивно! Свака част! То проузрокује потпуну промену расположења на боље. Цело тело другачије затрепери и врло брзо, већ за минут – два, ја се осећам другачије, задовољније и спремније за све што ми долази на путу ка себи. А долазе ми разне мисли, разни изазови које ваља освестити, превазићи и још малчице порасти. А све недаће и патње, појављују се да би ми помогле да напредујем, да растем и да се развијам, а тиме и да будем срећнија, јер има ли ичег лепшег од осећаја да напредујеш, да си у нечему све бољи и бољи? И то не у било чему, него у живљењу сопственог живота!
Тако ја себе похвалим и тиме као да додам гас и убрзам на том путу ка себи. Када заборавим мустру самопохваљивања, и примим се на негативно расположење, ту се појави нека џомбаста низбрдица низ коју се стрмоглавим. Тада разни болови почну да опомињу. Тако тело комуницира са мном. Ако се занесем, па скренем са свог пута, нешто ме заболи да ме опомене да се вратим. Тада на сцену ступа моја мустра - поклоним себи неку лепу реч, променим фокус на нешто добро и лепо, и осетим да сам за нијансу боља него што сам била. Нема те ципеле, хаљине, ни ташне која би ме обрадовала више од напретка у раду на себи. А нешто тако снажно, мора да је важно.
Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com
