Црвене армије, заједно са саборцима, данима се борио с надмоћнијим непријатељем.
Пре борби на Сремском фронту он је тенком Црвене армије октобра 1944. ушао је у Београд и учествовао у ослобађању. Ту се није зауставио, већ је са саборцима отишао у завршну битку за ослобођење, а пут је водио на Сремски пут.
- Поводом националног празника Дана бранилаца отаyбине у фебруару ове године у амбасади Русије у Београду уручено ми је четврто руско одликовање, према указу Владимира Путина. Од Србије сам за учешће у НОР добио једно одликовање, а од Русије ето четири, јер они и данас воде рачуна о борцима ветеранима Другог светског рата. О пробоју и борбама на Сремском фронту писао сам у књизи “Сећања” и као учесник велике борбе добро знам каква се тамо битка водила – каже за “Дневник” професор Рунић.
Он данас, као ни претходних година, неће присуствовати церемонији поводом 70. годишњице пробоја Сремског фронта јер га нико, како каже, није ни позвао.
- Србија, за разлику од других држава међу којима је и Русија, не води рачуна о нама живим ветеранима који су директно учестовали у важним биткама. Када ме већ не зову, непозван нећу ићи, али би о самом пробоју имао много тога да кажем - објашњава професор Рунић.
Због тога што је био црвеноармејац, професор Рунић је у ондашњој Југославији сматран за “љубитеља” Стањина, па је због тога 1949. ухапшен и спроведен на Голи оток.
- По повратку са Голог отока посветио сам се науци, вредно учио, био и декан Универзитета . Добио сам судску рехабилитацију и ова држава ми је тако признала да нисам био државни непријатељ. Никада то ни као припадник Црвене армије, која се раме уз раме борила са свим борима НОР-а, нисам ни био. Био сам партизан из Србије и као таквом ми се и додељује руска медаља – каже Рунић.
Припремила: Љ. Малешевић
