а пример је како вршњачко насиље опстаје када готово сви закажу у ланцу надлежних и одговорних - од школе, школских власти, градског центра за социјални рад и наравно - наставника и родитеља.
Скоро сваке недеље до медија стигне по неки случај насилног понашања међу малолетницима, а бележе се само они најдрастичнији. С оним свакодневним, блажим се живи, а на средини је да процењује када вршњачко насиље превршава сваку меру. За њега постоје и правне квалификације, а и санкције за саме изаизиваче насиља, као и за родитеље. На ово друго као да се заборавља, а у пракси често и нема ефекта.
Тако према налазима Заштитника грађана у овом случају малолетног Б. Б. из Београда, ђака ОШ “Десанка Максимовић” “надлежне установе нису заштитиле децу од вршњачког насиља, а тој школи је констатовано и непружање подршке ученицима с развојним тешкоћама.
Ради интереса малолетног детета Заштитник грађана не саопштава детаље целог случаја, који се провлачио неколико година, осим што је констатовао да је у скоро свакодневним инцидентима малолетни Б. Б. злостављао све око себе, радећи и дела која се могу окарактерисати као кривичне радње. Основна школа “Десанка Максимовић“ у Београду и Градски центар за социјални рад у Београду нису правилно, благовремено, координисано планирали активности и предузели мере прописане за случај сумње или сазнања о злостављању и занемаривању детета. Такође, у сарадњи са другим органима и службама, нису обезбедили додатну образовну, здравствену и социјалну подршку ученицима са развојним тешкоћама, чији је правилан развој био вишеструко угрожен”, утврдио је заштитник грађана.
Дакле, поменута школа је још у школској 2011/2012. имала сазнања о вршњачком насиљу и непримереном понашању конкретног ученика. Њему је у октобру 2011. изречен укор одељенског старешине због тога што је повредио другарицу, а о мери су обавештени родитељи оба ученика. У децембру 2011, на састанку Одељенског већа разматран је његов сукоб са другим ученицима школе. С учеником су обавили разговоре педагог, психолог и разредни старешина, обавештени су родитељи, а ученику је изречен укор Одељенског већа. И током наредног полугодишта, па и школских година, ученик наставља да прави проблеме и инциденте. У другом полугодишту те школске године, ученик је, поново због насиља и непримереног понашања, имао смањену оцену из владања. Тим за заштиту ученика од насиља је 2012. констатовао да тестови који су урађени указују на поремећај понашања и на АДХД синдром, али да родитељи нису у стању да се са тим чињеницама суоче и прихвате „право стање у коме се налази њихово дете“. Међутим, до краја “није пронађен лек” за насилног ђака, који у међувремену и завршио основну школу.
Омбудсман је констатовао, утврдио и наложио. Шта ће се од тога и применити, остаје да се види. А требало би за промену радити свој посао, бар због нових генерација, да их не малтретирају неки нови клинци.
В. Црњански
