или
како се мењају речи али не и људи
или бар слушали разговоре тада старијих, додатну сумњу да нам мозак још иоле ради распирује употреба неких речи (па и неке појаве) сасвим неспојиве с некадашњим значењима и тумачењима. Тако се сада велича, жели и скоро фанатички спроводи приватизација, која је пре пола века била безмало законом забрањена. Тада је, кажу, „вршена” аграрна реформа, уопштем живот села окретан наглавачке, земља и привредни објекти су подруштвљавани, како смо ми деца јасно чули – одузимани. Све је морало бити колективизовано, још јачим жаром него што се сада мора приватизовати!
Ретки земљоделци који су некако изврдавали да „уђу у задруге” називани су приватницима, они имућнији, с више земље, чак и кулацима (погрдна реч узета из руског језика за богатог сељака), а нешто касније им је „тепано” да су индивидуални пољопривредни произвођачи. Нису била весела времена јер су се сељаци опирали, како су знали и умели, мада су притискани, фендовани, затварани… Памте се пропагандне песме „Ој, задруго, од сувога злата, свакоме су отворена врата. У задругу ко се не упише, тај држави нашој шпекулише!”, али и оне друге: „Што год сеју, свуд зубача расте, земљу ’оће да нам упропасте”, „Србобранци, а ’ди су вам вранци? У задруги, ћерају Босанци”.
Ретке занатлије, столари, шустери, бербери, те ковачи – такође су остајали приватници, али и ситни произвођачи, спутани порезима, док су сељаци зауздавани одређивањем такозваног максимума, остављањем у приватном власништву прво 35 хектара а касније само десет. Код нас се то преводило у 17 јутара и та реч „максимум” је мени лично упропастила живот јер смо бар две деценије јурили и штедели да будемо „максимаши”, а кренули само са само седам јутара. Промет земље је био веома мали, цене високе, није било ни промета пољопривредних производа, осим на пијаци и само на ситно. Тек шездесетих је држава мало олабавила, помогла је и механизација па је село мало живнуло. Из тога доба пљачкања приватника остале су још и речи попут трудодан, метровка, зем-задруга, бригадир, откуп, обавеза…
Бити приватник је било не само непопуларно већ и нездраво јер деца сељака који нису хтели у задругу нису имала ни здравствену заштиту ни дечији додатак, као чиновничка и оних организованих у зем-задругама. Колективизација је спороведена, али су задруге живеле кратко, преведене су у посреднике између државе и сељака и неко време чиниле позитивне потезе. Уговарале („контрахирале”) производњу, организовале откуп, набављале семе, ђубриво, трговале... Максимум је, међутим, остао јако дуго. Када је укинут, то није баш јављено на сва звона, ваљда да се не досете баш сви „Власи” па се немали број људи још шокира када прочита да сада код нас има газда који су власници, рецимо, 40.000 хектара ораница, неки и чак више. То је као 4.000 некадашњих кулака заједно, с тим што се садашњи велепоседници с поштовањем зову бизнисменима, много ређе тајкунима. Сви их поштују, услужују, мада неке и оптужују да су забаталили земљу, малтене запарложили.
Нико се, међутим, не пита како су успели да купе толико ораница и како успевају да их сами обрађују. Зато што су моћни и опет нека врста државног инструмента у спровођењу аграрне политике. На сву заврзламу додатно је умешана и „ничија” земља, оранице пропалих пољопривредних добара и расформираних задруга. Њу неко издаје, али углавном фаворизованима. Сви би сада само да је арендирају, купе и поседују, док су некадашњи власници „оправдано спречени” јер су ооодавно далеко у некој „другој земљи”, а и наследници им нису у најбољој форми, посустали од јурњаве за папирима да би доказали да је баш „ту и ту“ таблу орао још њихов прадеда.
Тако испада да су неке речи промениле значење, неке заборављене, а неправде се заоравају моћним машинама. Уосталом, како се вранци уопште могу реституисати!?
Павле Малешев
