и сем матерњег језика, научили су их да заволе историју свога народа. Тако је Михаило завршио студија средњовековне историје на Универзитету у Бечу. А докторирао је на Кингс колеyу у Лондону, на тему “Мара Бранковић, жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку”; дисертација је награђена и потом изашла као књига на немачком. Ових дана, у преводу Бранке Рајлић на српски, објављена је у “Академској књизи”, а новосадска и београдска промоција, у присуству аутора, заказане су за наредну недељу.
Професор Михаило Ст. Поповић је запослен на Византолошком одсеку Института за истраживања средњег века Аустријске академије наука. Често гостује на универзитетима широм Европе и у Србији.
Ко је била Мара Бранковић, колики је њен допринос српској историји?
– Мара Бранковић је повезала у својој личности српске владарске династије Бранковића, Лазаревића и такође племићку породицу Кантакузина са мајчине стране, објашњава професор Поповић.- Преко тих породичних веза је била повезана како са Немањићима тако и са династијом Палеолога. Могло би да се каже да је једна од најважнијих представница српско-византијског владарског круга у 15. веку. Њен допринос српској историји је врло значајан, посебно после пада српске деспотовине у 1459. години. Она наставља породичну традицију, чува бивше поданике, племиће и клер у расејању, брине о задужбинама и манастирима.
Може ли се рећи да је ова умна и лепа Српкиња била заправо дипломата, без обзира на пол, на време и на околности у којима је живела?
– Заиста је Мара била дипломата. Писмени извори из 15. века доказују и показују да је она била интелигентна и врло мудра жена. Њена дипломатска активност се кретала на два нивоа. На локалном нивоу је окупљала племиће и клер у своме дому у Дафни, у данашњој северној Грчкој, тада у Турском царству. Одржавала је редовне везе са Дубровником. Примала је важне информације са разних страна, из Цариграда, из Дубровника, са Свете Горе. Имала је мудрост да сагледа и тумачи примљене податке. На високом, међународном нивоу дипломатије тога доба посредовала је између Млетака и Високе порте по жељи њеног пасторка Мехмеда II.
У уводу монографије наводите да вам није био циљ да напишете уобичајену владарску биографију, већ да освојите ново подручје у византолошкој науци-оно које се односи на родне студије. Шта је донео тај нови научни приступ?
– У прошлости су биографије биле често засноване на приступу да се сакупе подаци о животу, на пример, принцеза, а то значи година рођења, венчања, смрти и слично. Тако су настајали корисни биографски прегледи по уобичајеној методологији из 19. века. Крајем 20. века су научници у САД и Великој Британији почели на посматрају изворе средњег века на други начин, да их повезују, тумаче, доносе закључке, које улоге приписују личностима, и то је суштина родних студија. Јер питање је шта су, на пример, принцезе могле и смеле у друштву тога времена.
Тај научни приступ су преузеле колеге са других европских универзитета почетком 21. века. Док родне студије полако губе свој значај у англосаксонском академском свету Византологије, други европски универзитета још увек следе ту идеју. Сматрам да могућности те методе још дуго неће бити исцрпљене, тако да је треба даље примењивати и развијати. Ја сам ту методу изучио код професорке Џудит Херин на Кингс колеyу у Лондону почетком 2001. године и нисам се покајао.
Да ли је историјска наука посветила довољно пажње и осветлила све знамените жене из српског средњег века?
– Српска историјска наука је по том питању била врло активна. Већ у 19. веку публикују се први чланци и прве монографије о знаменитим женама из српског средњег века. У првој половини 20. века се то поље даље развило; историчар Миодраг Пурковић је тада публиковао радове који до данас нису превазиђени или застарели. У новије доба, покојна Зага Гавриловић са Оксфорда и професорка Светлана Томин из Новог Сада су допринеле том важном питању. Има међутим још пуно тога да се уради. Било би на пример занимљиво написати серију књига о српским принцезама на основу родних студија користећи исти каталог питања.У Европи ван Србије, српске принцезе на жалост нису много присутне, ни у академским круговима нити у медијима. Непознавање српског језика сигурно доприноси томе. На нама историчарима је да вратимо српске принцезе у свест Европљана.
Радмила Лотина
Мара Бранковић, од историје до књижевности
Српска принцеза Мара Бранковић (око 1418-1487) била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића, жена султана Мурата II и маћеха Мехмеда II, освајача Цариграда 1453. године. На основу политичких калкулација, била је дата за жену турском султану 1436. године. Након његове смрти, чувена по лепоти и образовању, требало је да се уда за последњег византијског цара Константина XI Палеолога. Међутим Константинопољ је пао у турске руке, а исту судбину је доживела и Српска деспотовина.
Мара Бранковић је остала у милости свог посинка Мехмеда, а по његовом налогу преузела је посредничку улогу између Турске и њених хришћанских поданика, између Порте и иностраних сила. Учинила је много за своје сународнике, као дародавац и ктитор, а нарочито је бринула о светогорским манастирима Хиландару и Светом Павлу.
Доживотно на културној размеђи између Србије, Византије и Турске, Мара Бранковић спада у најзанимљивије личности балканске историје 15. века. Њен живот је инспирисао српске, грчке па и немачке књижевнике, којима је Мара била литерарна јунакиња. Међу најзанимљивијима је роман Душана Баранина “Царица Мара”
