Када се понашање потпуно измени, приметне су промене и у физичком изгледу и родитељи најчешће тек тада посумњају на дрогу.
Стручњаци упозоравају родитеље на то да обрате пажњу на промене код деце, те да не одлажу лечење.
У Специјалној болници за болести зависности “Вита” кажу да се на почетку злоупотребе психоактивних супстанци најчешће дешавају спорадично и ван куће, а понашање конзумента није претерано упадљиво и постоји одређени степен контроле.
Временом се губи контрола и понашање постаје упадљивије, од повлачења детета, избегавања конакта, провођења више времена ван куће, упознавања новог друштва, губитка интересовања за школу или неке друге активности које су му биле до скора значајне. Овде већ крећу и бескрајне манипулације родитељима и употреба разних изговора за одређена понашања. Ова врста промена у понашању понекад може да буде маскирана и тинејџерским бунтом, али је савет родитељима да системом елиминације провере и злоупотребу психоактивних супстанци, које могу да буду потенцијални окидач оваквих промена, каже директор Болнице “Вита” Милан Влаисављевић.
Најчешће, млади почињу да узимају дрогу у вишим разредима основне школе и током средње школе, а поред алкохола најзаступљенији су марихуана и седативи, па након тога психоактивне супстанце на бази амфетамина, па екстази, кокаин и друге.
Влаиављевић каже како млади све више конзумирају психоактивне супстанце по принципу политоксикоманије, односно, узимају више различитих супстанци, у зависности од тога шта им је доступно у том тренутку, при чему ни једна од њих није доминантна.
Временом долази до ескалације неадекватног понашања, изговори и манипулације постају недоследни и бесмислени, а почињу да се примећују и промене у физичком изгледу детета.
И управо је ово најчешће период када се родитељи суочавају са страхом и питањем да ли дете користи дрогу.
Према нашем искуству, прође и неколико година док родитељи повежу и потврде сумње да су одређени испади у понашању детета везани с конзумирањем дроге. Дуго траје тај отпор родитеља да прихвате реалност да њихово дете има ову врсту проблема. Међутим и када се увере у постојање проблема, због помешаних осећања стида, страха, немоћи и очаја родитељи најчешће још дуго реагују нерационално, чекајући да се проблем сам од себе реши или прибегавајући неким квазирешењима, договорима, уценама, без стручне помоћи и лечења, наводи Влаисављевић.
На тај начин, проблеми се само компликују, последице су све теже, а и сам излазак из проблема све неизвеснији.
Влаисављевић каже како искуства “Вите” показују да прође и више од 10, па и 11 година од почетних злуопотреба дроге до доласка на лечење.
Савремен начин живота, велике друштвене промене које су довеле до кризе и постепеног мењања вредносног система, негативно су утицале и на снагу традиционалне породице, као сигурног уточишта за најмлађе. Као доминантне се намећу егзистенцијалне теме и деца у неком делу свог одрастања неминовно трпе због тога, сматра Влаисављевић.
Већина родитеља је свесна ризика које носи наркоманија, али понекад због осећања страха и нелагоде коју изазивају ове теме избегавају да се додатно информишу или да разговарају са својом децом о томе.
Резултати истраживања болнице “Вита” кажу да је нешто више од једне четвртине младих који имају између 15 и 30 година имало искуство са неком дрогом и то више мушкараца него жена.
Наравно, не значи да сви који су пробали дрогу постају наркомани, али апсолутно нико не може да гарантује некоме ко је “само” пробао дрогу, да то почетно узимање, неће да прерасте у учестало и заврши са неким обликом болести зависности. У питању је комплексан процес где комбинација више фактора и личности и окружења чини ту разлику између “експериментисања” и развоја болести, напомиње Влаисављевић.
Такође, и млади су свесни свог окружења и бројних изазова и по природи ствари траже одговоре на нека питања. Уколико их не добију у породици, они их траже на неком другом месту, а тада не можемо да будемо сигурни под чијим ће све утицајем бити наше дете и да ли ће бити доведени у неку заблуду. Истраживање болнице “Вита” о изворима информисаности младих показује да су медији, пре свега интернет, најдоминантнији извор информисања младих на ову тему, и то код више од 52 одсто, док родитељи и школа учествују са свега 10 до 15 одсто у информисању, самим тим и формирању исправног става по овом питању, наводи Влаисављевић и додаје како због тога и саветују родитеље да се информишу, оснаже и да као такви буду адекватни саговорници својој деци како би их на адекватан начин припремили на ову врсту изазова одрастања.
Љ. Петровић
