Школски час свеколике лепоте Свете горе

Лаганом шетњом се од Свете српске царске лавре до мора стиже за непун школски час. Прве кораке ваља направити по каменој углачаној калдрми, претеклој, кажу, још од времена

краља Милутина, која лагано клизи низбрдо пратећи древни поток. Најчешће је потпуно сув, тако да њиме углавном теку само изyикљали ловор и граб, али веле да понекад зими, за великих киша, итекако зна да полуди и у бујичном ковитлацу односи све пред собом. 

Не прође се пуно, а већ се у сенци високих кипариса и са леђима наслоњеним на од рода отежали маслињак наиђе на осликану капелу, заштићену ниском белом зиданом оградом и улазном капијом од кованог гвожђа. Капела је то чудотворне иконе Мајке Божије подигнута, по предању, на месту на којем се упокојила мазга која је на својим леђима, вођена вољом Пресвете Богородице, донела Тројеручицу из Србије све до Хиландара.   

Мало даље, где се стари друм већ стапа са широким земљаном yадом посутом ризлом, са преке стране корита угнездио се стари млин, у којем је до пре мање од једног века вода још увек окретала жрвањ. Али не вода из потока, већ преливног језера на платоу више млина, до којег је стизала старим аквадуктом, чији се остаци још увек могу наћи. Данас је овде привремени дом и радионица конзерватора из Новог Сада и Београда, сликара, дуборезаца и позлатара, који обнављају манастирско благо.

Најлепши део самог штрапаца без сумње је онај средишњи, када се најпре пролази крај маслине цара Душана а онда стиже под сводове предивног дрвореда који творе стотине витих кипариса. За добрано изборану али још увек родну маслину, заштићену кружном оплатом, каже се да ју је лично Силни засадио 1347. или ۥ48, током боравка на Светој гори, где се склонио од епидемије куге која је у то време харала Европом.

Неко мудар – а прича се да је Новосађанин – даровао је релативно скоро клупу, која се угнездила таман између маслине и њеног заштитника, дуговратог чемпреса, и сада није реткост видети ходочаснике, али и монахе, како овде читају или просто медитирају. Једна клупа је постављена и нешто ниже, дубоко у сенама дрвореда лепшег од Јелисејског, који је, каже прича, даровао турски великаш с краја 19. века, јер му је ханума, захваљујући чудотворној хиландарској лози, подарила наследника.

Најмаркантније здање на путу до егејског плаветнила је Милутинов пирг. На брегу, до којег добације чак и сигнал грчке мобилне телефоније, зарастао у жбунове оригана и разбокорени кактус широког листа, стамени стражар од пет спратова мргодно мотри као и пре шест векова. Погнуте главе кроз двоја врата од тешког камена подупртог дрвеним гредама стиже се до малог улаза обраслог бршљаном. Први сусрет није обећавајући, јер се кроз полутаму пробијају само устајали мирис и прашина.

До видиковца на врху воде 82 спирална степеника, али нимало лаган успон, који каткад ваља и осветлити, итекако се исплати. Јер, тек са осматрачнице може се заправо сагледати сва лепота светогорске природе. Брда увијена у густу шуму, непрегледни маслињаци, ушорени виногради... И море... Негде у даљини назиру се обриси Тасоса, а ту испред, чини ти се да можеш облутак добацити, дуга сребрна плажа која спаја Светог Василија, с леве, и старо хиландарско пристаниште, арсану, с десне стране. 

Вековима је за српске владаре, велможе и ходочаснике ово био једини прилаз Хиландару. Укрцали би се на брод у Јерисосу, па ако су ветрови повољни, а Егејско море не превише ћудовито... Али са пристана, веле приповести, најчешће не би одмах хитали ка Светој српској царској лаври, већ би су окретали дуж обале према хриди за коју се, попут корала, прилепио стари манастир, Хрусија. И ту би се, у цркви посвећеној Светом Василију, коју је подигао Милутинов син, Стефан Дечански, први пут помолили на светогорском тлу...

Дрвена врата са старинском бравом, коју закрачунава безмало пола метра дуг кључ, представљају прву линију одбране здања. Када се она прође, предњим двориштем доминира црква са кубетом недавно заштићеним оловним лимом. Наслоњена је на висок спољни бедем, темељно саниран и обновљен јер је претила опасност да ће се сурвати у море. Унутрашње двориште, пак, крије двоспратни монашки конак, са чије се дрвена терасе готово може додирнути острвце које је изронило из срца залива. 

У саму цркву Светог Василија се улази кроз узану припрату у којој је још увек доста шута. Храм је крајње једноставан, са олтарском апсидом на источној страни и троделним каменим иконостасом, очигледно новим, усађеним између два носећа стуба. Управо на тим стубовима су и једине сачуване фреске из 14. века, сцене Богородице с Христом и Христа, на којима се препознаје рукопис сличан оном у Дечанима. Сав остали живопис, не само оригинални него и нови, из 1810, који је радио Макарије Галатијан, практично је појела водена прашина засићена солима.

Нисам могао да одолим а да се на крају не спустим до мора. Купање је овде, не треба ни напомињати, строго забрањено, али није уживање у одбљеску воде толико прозирне да завређује не једну него десет плавих заставица. Сео сам на стари пањ цртајући ногом по ситном шљунку, све констатујући да на лепшој и чистијој плажи никада у животу нисам био. Не сумњам да би овај рај на земљи грчке власти радо отвориле и понудиле богатим туристима, и да би у предивним увалама окруженим шумом и маслињацима брзо никли хотели са гомилом звездица, разни ресорти, велнеси и шта све не. Али бојим се да би то био крај Свете горе...

Мирослав Стајић

 

Рецина и ципура

Манастир је пре неколико година, уз помоћ енолога из Србије, подно Милутиновог пирга па све до старог пристана, на неколико хектара где је некада била житница развио лозу која већ добацује замашан род. Тренутно је у бурадима више од 100.000 литара розеа, а на тржиште, углавном српско (мада су и Руси јако заинтересовани), у последњих месец дана отишло је 30.000 бутељки са хиландарском етикетом. Када смо већ код “акцизне” робе, поред славског црвеног, Хиландар је надалеко познат и по рецини, белом вину чији су укус и мирис појачани боровом смолом, а у манастирској пецари се производи и чувена ципура. Реч је, заправо, о лозовачи код које се у препек стављају анис, со, ћумур, црни лук и јечам. И оставља се на бологлавних 26 гради. Пробао сам мало и – није ми било добро. Ипак је то пиће само за искусне, који су ми накнадно открили да се ципура не пије клот, већ помешана са хладном водом. Као медицина...

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести