ШОРОМ С БОРОМ: Декламације и секирације

Ал нису ни сва дрва иста. Није било исто кад смо се ко дерани пењали на тек заруделу трешњу ил у врчак багрема до враниног гњизда. А нисмо се ми у то доба баш нешто ни пребројавали, колко је било доле а колко се пентрало. Није то ни било важно, сви смо били у гомили и једнаки кад смо се пентрали на дрва, један данас, други сутра и тако редом укруг, док трешња не узре. Кад узре, сви смо било горе. Једино су нас онако издаље пребројавали на Светог Саву, кад су нас пентрали у Светосавском дому да декламујемо песме са хоклице. Ондак се то баш и није здраво смело, ал се тело баш у пркос. Навек је око те хоклице било пуно лепо опраљеног и озбиљног света, радосног што баш њина деца и унучад стоје на тој хокли. Било је ту и шкргутања зубима и скупљених обрва, ал ко би деци замерио, још су мали.
Замерали су старијима, црква и школа су навек биле ил преко ил једна нуз другу, ниси мого да у једну уђеш а да те из друге не виде. На једно недељу-две дана пред Светог Саву оде баба код попе, тобож да плати парохију и купи једну свећу, за сваки случај, ако нестане струје да имамо светла и уз чега дете може да учи. Они (матори) су уз жижак и везли и ткали и писали и читали. Срећа па више нема таке сиротиње и има електрике. Од попе добије песмицу откицану машином на белој артији. Ондак је лепо спакује у џеп, да се не гужва и ајд кући. Од тог трена нема важнијег него да се песмица научи наизуст до Светог Саве и да се издекламује у једном даху. Било је ту и такмичења, није да није, та воле наш свет да се фали и дигне нос.
Друговима с преке стране све то баш и није било по вољи, расправљали су после о тој појави коју су уочили и доносили одлуке како да децу изведу на прави пут, да не потпадну под утицај строфа откуцаних на белој артији. А баш ту белу артију, мимо свих настојања другова од преко, сви су враћали попи, да има и за догодине. Кружиле су песмице међу децом, једне године једна, догодина друга и тако редом. Једино хоклицу нису мењали. Укинули су је кад су другови дозволили да се Свети Сава слави као школска слава и уместо хоклице деци поклонили велику бину, у висину и ширину. Можда још дигод у некој фијоки има тих наших песмица, ал су сад гарант већ на жутој артији.
Док сам ја тако враћо филм унатрашке, прође песма и опет она госпоја дивани на микрофон. То јој је и посо, нека је. Опет она о тим њеним стручњацима, сад су тобож избројали да свако седмо дете не уме да тера бицикли. Е, то је сад већ озбиљан проблем, чујем јој по гласу. Забринула се госпоја, ал одједаред. Каква је то лоша ситуација за данашњу дечурлију, у шта ће да израсту ти седми по реду? Ко ће о тим седмим да води бригу и преузме одговорност што не уму да терају бицкли? Како ће у будућност, пешке? Сетим се како смо ми прошли. Срећа наша што се још раније нисмо родили, од нас ништа било не би, гарант. Наши нису ни имали бицикли, можда је имо сваки седми, кад би баш кренули да бројимо, ал чисто сумњам. И ето, отели смо се и ми и наши и постали људи. Шта нам фали?
Ајд, добро, није баш да нам ништа не фали, ал само да смо здрави, остало ћемо лако. То је сад постала нова парола. У та давна времена бицикл се користио и кад се покрја и скроз распадне. Поскидају дерани точкове па терају само шине. Научили од маторих, они су тако терали шине од кола. То је исто, ко да кочаијашиш ил да тераш бицилки. Не разуме то ко није пробо, џаба да сад о том диванимо. Ондак су бициклови трајали до краја. Данас трају до ујутро ил бар недељу дана. Онда их лопине украду и ником ништа. Ко научи за једно послеподне ил за недељу дана да тера, благо њему. Малко га ожале и верују  да ће милиција уватити лопова а  надају се и новом бициклу, то је сигурније решење. Није замерити деци што не терају, не стижу на ред о лопова. И с три ланца да га везују, опет га украду. Ако су баш добри ланци, ондак оставе само тај закључан точак а однесу све остало. Враћамо се на старо, ајте децо ко ми, терајте само точак. Е, да смо ми имали таки, са шпицама и новом надуваном гумом, још и дан-данас би га котрљали. Ју, још ће нас поапсити милиција што лажемо.
Бицикли и дрва данас имају јаку везу. Ко посече дрва и натовари их на бицикли, ником ништа, толко се сме. То је ситан лоповлук, за то се више не иде у бувару. Робија дрво уместо лопова, опет му треба десет година да нарасте дебело ко рука, док га опет когод не дрпи и не мете на бицикли, да се згреју док не прође зима.
Ето, тако ми с бициклом идемо укруг и гледамо које дрво да помилујемо сикиром, које је одслужило својих десет година робије на пустој и плодној нашој земљи. Око Светог Саве је најгоре, не каже свет џабе: Свети Сава- Дунав замрзава.
Има још пословица код нас, баш о зими: Нема зиме док ветар не дуне. А има и она: Не боји се шуша бога, већ батина. Не вреди, батине су укинуте, свака шуша има више права од поштеног света, милиција иместо пендрека носи плајваз. Ако и оплајвази кога, ома отказ из службе. Па шта ће нам ондак милиција? Да глоби нас поштене а да нам се лопови у брк смеју? Имал когод да уме да нацентрира точак од тог нашог бицигла, јако вуче у страну, скрјаћемо се дигод у шарампов. А то баш нисмо ради, штета за бицигли, још би могли да га терамо. Ако нам га не украду и продају другом газди, да му траје целе недеље.

Бора Отић

http://www.facebook.com/boraotic

http://twitter.com/boraotic