ШОРОМ С БОРОМ: Навек фртаљи

Канда да смо га заборавили, ко и шув. Одавно се не мери на фртаље и шуве. Сваки од нас кад стегне песницу и испружи палац горе, ко да стопира лимузине, има у руци полак шува. Кадгод се мерило на шув и полак шува, децимале су нам појеле душу и распоганиле нас. Фртаљи су били велики и мали, ал су навек били фртаљи. На фртаље се мерило све и свашта. Неко је мерио дужину, неко површину, неко запремину, неко време, неко вароши, неко дубину, неко чакшире, сукње, неко зрелост, неко киселину, неко штрудле...
Кадгод, када је путовање у треће село био доживљај и авантура, свима је лакнуло кад кажу да смо прошли три фртаља пута. Још фртаљ па ће нам изаћи у сусрет раширених руку и с осмехом, онако: “Ју, ју, ју, ко нам иде, ево нама гостију“. Кобојаги, онако три фртаља се чуде откуд сад ми, макар што су пре нас стигле две дописнице у којима пофторавамо да ћемо баш данас доћи у госте.
Секундаре на сату је изумо неки незглаван, кад  није имо паметнија посла нег да у сат убацује још који зупчаник. Од тог доба су фртаљи почели да се суше ко црвљиве шљиве кад почну да плачу оне сузе од смоле. Данас ко да их више нико ни не спомиње. Све неке нове мере, ко да је важно дал је фртаљ тамо ил овамо, мош мислити. Ни трофртаљки више нема, последња коју памте наши народи и народности је тетка Мица Трофртаљка. Више нема ни једне сем ње. Нађе се још која половњача, ал трофртаљка – јок. Ко да су изумреле, што би казли они из гаравог шора. Кад су се 1962. појавиле прве сукње од само фртаља, три фртаља су била сакривена. Мери Квант је изумела мини сукњу, крстила је по својој лимузини, минију. Свима је диванила да је то ослобађајуће за нове удаваче и да у њој могу да трче за автобузом. После су мушки пропуштали по три автобуза да напаре очи. Лако је њима кад у Лондону имаду те автобузе на спрат, с пуно степеница. Лондонска посла. Код нас данаске сукње покривају само фртаљ, ако и то једва домаше па ни једна не трчи за автобусом а ни за њом се баш не окрећу здраво. Смо по ди који, што воле таку параду.
Кадгод се није претеривало по бирцузима, замо су ождеранице спавале за асталом и дигод на клупи до куће. Остали су умели да стану на три фртаља, кажу да је ондак најлепше било. Данас је све више света што почињу од три фртаља, ома зајутра, толко је од синоћ остало па само долију фртаљ. Самлело их ово време.
Пре три фртаља века мак се млео по дућанима, само су газдачке куће имале машину која је била кадра да самеље мак. У дућану, на пулту, дигод с краја, стајала је та скаламерија, сан сваког дерана и мера колко је нарасто од лане. Само они велики су могли да с олајисаног патоса довате дршку и окрећу точак на машини, да самељу фртаљ мака. Сипали су га од горе у плекано сандуче а под машину су подмећали штаницлу од малог фртаља. Нема те штаницле која од дућана до куће није била масна од млевеног мака, ал то зембиљима није сметало, нису били свилени ко ове шушкаве кесе што данас лете око нас. Како су деца расла тако су могла да домаше прво фртаљ круга, ондак малко више, догодине још малко, па кад узмогну да окрену три фртаља круга, могли су и сами у дућан,  да самељу мак. Онај фртаљ што им је фалио до пуног круга су поскакивали. Наопако да је коме било тешко, уживали и трговци и дерани, био је то сигуран знак да деца добро и здраво расту. У то доба само чварци нису имали своју штаницлу од фртаља. Сваки касап је умо да оправи штаницлу за фртаљ киле чварака из два потеза, да је смота и заврне врчак, да се не размотава. Та је била дваред и већа и маснија од оне за фртаљ мака.
Кад дечурлија нарасту и кад им лањске чакшире буду три фртаља, могли су с ћошка да донесу и три фртаља канте лепе фришке артељске воде, за бокал. То су деца умела часком. Е, ал су сви ома тели да буду ко велики, напуне канту до горе па кад нагаре кући, од бунара до куће остане траг од оног испросипаног фртаља који је и онако био вишак, матер је заповедила да донесу само три фртаља канте.
Кикинђани своју варош још и пре Проке Натуралова мериду на фртаље. Тако се и споразумеваду с гостима и у трговини по вашарима, кад објашњаваду ди ко седи, у којем је фртаљу. Бесне вароши имаду квартове а Кекенда од навек има фртаље. Зато су је и звали Велика Кекенда. Око Кикинде баш и није нека земља за бостан, више воледу кад им Бачвани донесивају лубеница и диња, слађе су Бачке. Кадгод, кад је свет јео и воло овај наш бостан а не тај из дућана, што му дају шест недеља, ко покојном тетку, водило се рачуна колко треба да буде зрело. Тетак нам је био руменији од ових куповних лубеница, беру их зелене и једва домаше да у дућану узру на три фртаља.
С дињама је кадгод било и код нас друкчије, морала се диња узбрати с леса кад је на три фртаља зрела и то ома зајутра. Ако остане до увече на сунцу искока се ко кокица, не мош је ни подићи са земље да се не распадне кад је скроз зрела. Таке лепе и зреле јели су само бостанџије, није то било за обичан свет и госпоје што пазаре на пијацама. За њих су ишле оне од три фртаља. Те госпоје ни не уму да мере на фртаље, мед прсте, на шоље и кашике, кад пробају да умесе штогод. Њима треба кантар и лерна на којима све пише. Лако је правим редушама да лерну угреју на три фртаља, кад не читају из новина како се то ради. Научиле од баба и од матера шта је фртаљ и како се прави, да се не срамоте кад се удају и оду у туђу кућу. Радило се кадгод од јутра до сутра, није се гледало на сат. Кад очи буду на три фртаља, било је доста. Ондак се ишло на спавање, брзо ће јутро.
Недељом је на штрудле мирисало. Прво замириши кисело тесто, ома зајутра, да стигне да нарасте. Кад буде онако на три фртаља, да не побегне из тепсије, мету га редуше у пећ. Обилазе их и огледају на сваки’ фртаљ сата, да буде једнако печено и румено. Кад их изваде умију их с фртаљ чаше воде, да буду још лепше. После их заспу са ситним шећером, онако три фртаља да покрију, да буде шећера и на вр’ носа и на фртаљ бркова.
Кад је оде код нас било земље за сваког ко је тео и мого да ради, мерила се земља на јутра и на фртаље. Рађало је мање него данас али смо били богатији и срећнији. Данас мере на стотине хектара, немају ни фртаљ од оног осмеха ко што се кадгод чељад радовала жетви, кажу да су и стотине мало, тако је време дошло. А шта ћемо с онима што још увек мере земљу на фртаље? Само ћуте, раде и не маре. Навикли су на фртаље. И они су већ прешли три фртаља, фртаљ тамо ил овамо, свеједно им је. Ови што о њима не маре већ седе на фртаљ гузице, фртаљ тамо ил овамо, није им свеједно.

Бора Отић