ШОРОМ С БОРОМ: Шта нам фали

 Кад седи неко друштво и дангубе, малко повуку па се натуку, буде свега и за после, па кад когод крене да приговара, ако неко одговори „шта нам фали“, то буде ко одбрана на суду. Нико крив није, ником ништа не смета, не фали и ником се не приговара. То је тако како ми оћемо и волемо и готово. 

Е, кад когод крене уз длаку, кад почне да шоробоћка уз ветар и џага бесну керу а ми сви за њим, скраја то буде добро. Ондак се ту још малко свега додаје, што се већма додаје то глава мање мисли и ондак кад когод скрја бургију, сви стану и у знак кајања неко каже – „шта нам фали“...
Некима фали почетак, некима средина а некима крај. Они што ни очина немају, њима фали среда и крајеви. Некима фали даска у глави а  некима шраф. Чујем пре неки дан да један мој другар набраја редом шта навек не ваља и шта навек има неку фалинку. Великом се науком бавио тај мој другар док није дошо до резултата. Записо је и запечатио да три ствари никад не штимају. Не штима син јединац, жути мачак и мрков. Син јединац ни за очин не ваља. Тај нит уме нит разуме, само тера по свом и нико ко он. Нико му ни не треба, тај се сам родио и кадар је све сам, макар и да штетује ал не одступа. Најтеже га је с почетка научити да једе а не да мрцкеља, да једе редом и да не бира, да се он вата посла а не матер ил његов баба. Ондак га је мука натерати да се жени, да се праве сватови ко за јединца, не жени баба сто деце нег њега јединог. Ондак армија, још ако је ровито време, ако га пошљу дигод ди се пуца и пада, не дај боже да им се семе затре. Један деран није доста, зато јединац и не ваља.
Жути мачак никад ваљо није. Тај навек нешто стровали и приврне, ди год да редуша мете. Попо би се тај и на слеме, само кад му дали да се залети да високо скочи. Нема тог жутог мачка који нешто на столу преврно није, који нешто није просо, који није неки стрв направио ил штогод фришко што се у тањиру ладило да извуко није. Од њега је и фришко млеко навек требало закључавати. Ти жути су газдовали и корболовали све док не утрче у неки буџак, да их мош с лопатом домашити.
Мрков у песми и мрков у коли су два коња. У песми и у штали је милина ал у коли зло и наопако. Ил ће да тргне и да сви оду на леђа ил ће кајас да увати, репом да ошине кочијаша преко очију, у јасле да скочи, доронгу да опкорачи, руду да покрја кад се загули, да гази по реду кад парају курузе а оће и да се вури. Оће и да зубима увати за раме, руку ил леђа, мрков је то. Тај у пару никад не вуче, кола навек ушрег иду.
Кад тако неко стане да дивани, ома се нађе и онај други што се ко дрвени адвокат намести, да брани те што им нешто фали. Не дају на синове што носе дедино име. Чуо сам па и вама да кажем: првом сину и другој жени гузица мириши. Њима ништа не фали, све док то што мириши не изветри из носа, ал после, кад проради нос и кад очи отворимо, буде касно. Деран се ото, нова млада уватила кајасе и опет мириши ко пре и ниси моро ни презати, боље да смо седили под орајом нег што нам је сунце ударало у главу. Ту се већ види шта коме фали, ал је доцкан.
Није кадгод часком штогод усфалило ко сад. Ондак смо пазарили на џакове и кутије, чим се један џак потроши и кад начнемо други, ома се купово још један, да нам ништа не фали. Данаске десет дека усфали још до подне, ондак се правимо да не знамо ди смо оставили и тобож тражимо док се не смркне и док се дућан не затвори. Сутра ћемо опет по нови десет дека, за толко се има, за двадесет нам већ фали.
Милицајци и доктори нас ни не питају шта нам фали, ал им се из очију види како нас гледају и мере. Само гледају шта коме фали, милицајци да му узму меру а лекари кокошку, цегер јаја ил шунку, ако је нека тешка болештина неког скембала. Сад ће мене когод питати шта ми фали, па то је мало, узимаду они већма. Може бити да је тако, ал је овако било кадгод, кад нам ништа фалило није.
Данас имамо свега: свако има мобилни телефон, свака кућа има телевизор, има тих компјутера који свађају народ, има навигација у лимузинама, има мапа, свега има ал’ опет залутамо – ко да нам нешто фали. Фали нам малко мозга, да свако мисли својом главом, да не слуша те што им нешто фали и што нису кадри.
Навек је било да на каси фали ситни’ новаца, за то нико од муштерија није ни марио. Одавно нико више ни немари што нам фале и крупни новци. Нисмо ни попили, ни шћердали, ни свирцима побацали, нису нас окоцкали, фали нам посо и да новце зарадимо поштено. То нам фали, ал нико не мари за то.
Фали нам цилиндер, стењак, гас и један ексер, да лампа буде комплет. Шибица и не мора, снаћемо се. Ексер да закуцамо малко вишље од по’ зида, да не гарави плафон, стењак да смотамо полак круга у лампи да га добро натопи гас, да упалимо лампу, метемо цилиндер и окачимо је на ексер. Ондак да поседамо, малко да слушамо тишину и пламен у лампи. Ако је когод у дућану малко крстио гас с водом, пуцкетаће и гаравиће цилиндер. Фали нам доброг гаса, да пламен не игра, доброг друштва жељног дивана, фали нам онај стари сат што није журио ко ови модерни, фале они дани што су дуго трајали и онај народ што му ништа фалило није. Од кад лампу не палимо, не чује се ни онај сигнал за спавање и фајронт с вишком дивана, да и за сутра штогод остане, да не усфали кад увече опет чељад поседа уз лампу. Фали тај звук кад онај што последњи леже и што уме у помрачини да дође до кревета принесе шаку цилиндру, онако од горе, издаље, да се не опече и дуне кратко у длан. Засвира цилиндар ко да ће воз проћи и угаси се пламен. Почиње ноћ за одмор и лепе снове.
Од кад лампе на зиду не висе, нема ни тог звука. Неко нам је угасио светло а то што се чуло био је воз. Наш воз, ал нам нико јавио није да оде воз. Народ још стоји на станици, неки дремају у чекаоници, неки шетају пругом, шта фали том свету што чека? Све.

Бора Отић

Пратите Бору на Фејсбуку и Твитеру: 

http://www.facebook.com/boraotic

http://twitter.com/boraotic