На Јаму се спушта с насипа што чува леву обалу Дунава јер је тај парк природе у тзв. форланду, кориту Велике реке и небрањен од њених хирова, односно поплава.
Штићено подручје обухвата чак 489 хектара трстика, мочвара, мртваја, греда, Шашићеву аду, чак и нешто ораница, те језеро по којем је Јама и добила име. Направио га је Дунав, вероватно протичући туда некад или продревши изненада, па се део зове Старо село. Тамо где је Јама најдубља, на месту званом Црква, код је ниског водостаја се могу видети остаци неке грађевине, наводно звоника.
На оближњем плацевима код дубљег орања или јаких киша појаве се црепови и полупана грнчарија. Језеро је на истоку везано за Дунав каналом, а са северозапада утиче преко пумпе канал–река Татарница, некад популарна код пецароша а сад оптужена да доноси прљаве и пестицидима загађене воде из атара.
Дуго је Јама била сан сваког пецароша, породице би се уортачиле и закупиле целу Јаму јер се чак и зими добро зарађивало продајом гојних шарана за посне славе па и само Бадње вече. Памти се умирујућа порука чувеног Милорада Драгојлова званог Багаж својим земљацима: „Бегечани, не бојте се глади / Родила је Кува бундевама, а Бегечка јама кесегама!”
Кува је потес погодан за узгој разног поврћа због специфичне влажне микроклиме (роса је до поднева), али је рибе много мање него раније, пре свега због рибокрађе у доба мреста. Ипак, пре пет-шест година чувени Муња је наочиглед нас „пацера” испред саме чарде извадио шарана дивљака од 11 кила, покојни Шаца (дугогодишњи председник насеља) чак две велике деверике, теже од две киле, падне понекад и који лепши смуђ, али крупнијег сома дуго нико није видео. Буде само лепих штука, сваке треће-четврте године, ако се матице спасу мрежа које „раде” и усред дана.
Иначе, требало би да на Јами има бар 14 врста рибе, 11 врста водоземаца, шест сојева гмизаваца, да је надлеће и на њој се гнезди чак 150 врста птица, да цветају локвањи и водена папрат, тресетна звончица, дивље гладиоле… Понекад и јесте тако: у мајско јутро шарани знају да се мресте тако бучно и бесно да се вода пени као кајмак милерам, деверике у истом „послу” (али другог дана) искачу на обалу и угину ако их нико не врати на време, могу се наћи у блату трагови папака дивијих свиња, у смирај дана видети срне кад пију воду, дабар док носи одгрижену грану имитирајући торпедо, лабудови који вијају једни друге – а знају и сурово да се туку мужјаци, славуји певају од ране зоре, а током целог дана кумрије и дивљи голубови, плави као индиго и крупни, предвече крећу у лов јежеви, мало касније сове бешумно тамане мишеве, сарке и друге патке гњурају, слећу и полећу према свом биолошком календару. Док „шумарија” није посекла дрвеће баш на самој Јами, било је и зечева и фазана. Најкраће, понекад је на Јами баш као у лепом сну.
У тим природним лепотама највише уживају власници 55 викендица који су преко Новосадског удружења риболоваца пре 40 година добили дозволу да ту дигну сојенице. На два нивоа: доле стубови, са стране степенице, а горе две просторије не веће од 25 квадрата. Кажу да је то насеље најлепше на Дунаву, у шта чврсто верујем. Забрана ширења и надограђивања кућица углавном је поштована, као и одлука самих викендаша да не подижу чврсте ограде, а плацеве означавају само садницама ружа, хибискуса, редовима лала и зумбула. Кућице су биле малтене сакривене шаренилом и зеленилом донедавно, јер су оригинални „староседеоци” добрим делом у вечним (рибо)ловиштима, а наследници немају довољно времена или жеље и воље да редовно косе траву, орезују воћке и лозу.
У самом насељу су три огромна храста, један још већи копривић, али и неколико стабала строго заштићеног црног, бодљикавог глога. Ту је и више десетина огромних брестова, које ми и волимо и не волимо: чврсти су и не прете рушењем грана као меке тополе, али ако ти баш сметају, мораш добити дозволу да их склониш, нађеш мајстора за тај опасан посао, платиш и дрво – поклониш шумарима!
Ипак, рана јутра овде су незаборавна: док су пецароши већ на води, у насељу можеш бирати да ли ћеш да се сунчаш или пијеш кафицу у баш дебелој ’ладовини. Но, има дана кад је на Јами бучно: ако су на њој студенти фискултуре, деца под бригом хуманитарних установа, случајни или намерни излетници, купачи, швалери, некад и згубидани, локални тинејyери. Буде и вијања с брањем зеленог воћа и гађањем времешних „домородаца”, понекад прегласне журке баш растерују сан, али све се некако преброди по принципу „лепо са сваким”. Чак и онима који се шетају кроз насеље и разгледају га као да је зоо-врт.
Званично о Парку природе бригу води „ДТД Рибарство”, некад друштвена фирма, сада приватна. Некада с половичним резултатима, сад баш фаличним. Од једног јединог чувара више се и не очекује да се избори с прилично бројним рибокрадицама, којима ништа не можемо. Осим да им се склањамо с пута и повремено покажемо чувару где су мреже. Управитељу се изјаловио план да ће на Јами зарађивати наплаћујући паркинг (који није ни изграђен), снимање филмова и свадбарских споменара, импровизована трим-стаза је зарасла у коров и жбуње, пропао је и план о наплати неког еколошког пореза „по глави“ сваке викендице.
– Покушавамо да анимирамо све не би ли помогли Јами да превазиђе тешке дане – каже Никола Живанов, потпредседник МЗ Бегеч. – Очигледно да „Рибарство” нема више снаге, а ни жеље, да буде управитељ, те је неопходно наћи другог. Ми радимо нешто што доноси ситније, али важне резултате, па у сарадњи с комуналцима Јаму држимо чистом и осветљеном. То није лако јер контејнере користе и многи други, па се ствара хаос.
Највише брине што Јама није порибљавана већ десет година, језеро се замуљује, све је плиће и дно му је покривено смрдљивим блатом. Тако се о самом насељу и даље брину највише његови житељи, редовно се организују такмичења пионира у пецању прве суботе августа, састанке држе на чарди уз рибљу чорбу, праве бесплатне библиотеке, нађу се на колачима домаће израде, а лане им је комшиница Бела приредила и велику изложбу фотографија из живота на Јами. Сад сви једва чекају пролеће да сеју ново цвеће, прекопају баштице, орежу вињаге. И уживају. На Јами.
Павле Малешев
