бисмо претпостављену сагласност донора, односно да ћемо сви бити сагласни да нам се узму органи након смрти. Тиме би се, сигурно, у великој мери омогућило брже и лакше долажење до органа за транплантацију, што значи и да би били спасени многи животи.
Овакве законске одредбе постоје и у другим земљама, стога се ово назива “шпански модел”, а свака земља која га примењује има довољно ткива за трансплантације. Према садашњем Закону о трансплантацији, чак и онај ко има потписану донорску картицу не може да буде донор, ако чланови породице не дозволе да се узму органи.
Новим предлозима предвиђено и како они који не желе да буду донори то могу да реше. Они треба да дају писмену изјаву о противљењу узимања органа. Њу дају изабраном лекару, који има обавезу да је у року од три дана достави Управи за биомедицину.
Координаторка пројекта „Шанса за нови живот“ др Јелица Аларгић из Клиничког центра Војводине годинама промовише донорство у бројним акцијама и увек истиче да без добро организованог донорства нема ни трансплантација.
- Трансплантација је једина област медицине која захтева активно учешће грађана и грађанки, као и подизање свести о значају ове теме. Ако нема донорства, нема ни трансплантација. Трансплантација је све више, али је то и даље недовољно. За развој донорства је важно да се организује здравствени систем, али и да се развије позитиван став о донаторству – рекла је недавно др Аларгић.
Страх од непознатог, неповерење и бројне предрасуде, често одвраћају људе од идеје да постану донори. Међутим, измене Закона врло прецизно дефинишу сваки корак који води до трансплантације. Поступак узимања органа може да започне тек након што здравствени радник провером у Јединственом републичком регистру утврди да умрла особа није дала изјаву о противљењу узимања органа, односно ако има писмени пристанак родитеља, старатеља или законског заступника малолетне особе, као и писмени пристанак брачног или ванбрачног партнера или члана породице за особу која није држављанин Републике Србије.
Љ. Петровић
Успех шпанског модела
Земља с најбољим резултатима у прикупљању органа је Шпанија и једина је у свету у којој се листа чекања за трансплантацију непрекидно смањује. Постоје три нивоа координације: национални, регионални и ниво самих болница. Национални и регионални ниво формирају одборе и одговорни су за све техничке одлуке које треба донети у вези са трансплатацијијом. Болнички лекари су увек доступни да дају савет, а трошкове трансплантације плаћа здравствено осигурање. То пружа шансу и мањим болницама које не би могле да приуштите плаћање трошкова инфраструктуре и опреме која се захтева при процедурама трансплантације органа.
