а и шире...
Неко ће да слави Ускрс. И то се најбоље ради уз народну песму „На Ускрс сам се родила yанум, на Ускрс сам се родила море”. Док је радости мале деце и уметности фарбања јаја, треба уживати у том дивном празнику. За Ускрс постоји општенародни консензус да је празник. Али шта ћемо са Празником рада. Они досадни и традиционални ће да роштиљају. Но како нам је стандард кренуо од врата, крменадли и ћевапа - све се некако завршавало на крају са чорбастим пасуљем и паприкашом. Али да ли ће нам ишта остати сем тог празничног „кркања”.
И ове године потрудићемо се да све те велике празнике провеселимо домаћински како и доликује. Пустиће се још један чек у нади да ће тај „Бољи живот” некако доћи. Али као и Гига Моравац већ четвртог маја ћемо плакати и кукати за Брозом и констатовати да је Србија статистички најбоље живела далеке 1979. године. Ко не пусти чек има да „пржи” картице... Ко прегрми први мај, сећање на Јоку и Тита сачекаће га Ђурђевдан и све што са собом носи предивна слава која говори о светом Георгију и аждаји. Јако ми се свиђа што се од свих социјалистичких и самоуправних празника најбоље држе 8. март и 1. мај.
Али фактички, да ли заправо празнујемо фикцију? Јер у овој држави омиљени спорт је да се натрпају послом они који су професионалци, а тиха већина ће да „статира у кукурузу”. Чини ми се да се вреднице у овом друштву помало осећају као овце које се врте на оном ражњу на првомајском уранку. Јер у друштву у коме је најцењеније чешкати нешто у неком ријалити програму, пућити се на друштвеним мрежама и показивати како се лепо живи , радничка класа има само једну муку, а то је како уопште преживети у ова немогућа, медијски исфолирана времена, где док се неки бахате, други никако да утерају своја права... Кад видим извештај са неког првомајског уранка видим да су нам медији супер. Уопште не лажу јер кажу да немамо шта празновати.
И тако прође живот у вечитој дискусији кад оно падају празници, колико ће деца имати дана распуста, шта ћемо са њима тада и колико ће дана запослени збрисати са посла. Све елементарне историјске непогоде, које су погодиле наш народ, нису нам још, богу хвала, убиле ту вољу за празновањем и породичним окупљањем.
И шта да вам кажем, не вреди да сводите рачуне - шта је оно било са регресом, где је маркица, ко вам је закинуо топли оброк и да ли баш све у овој држави мора да се ради на компензацију? И уопште, да ли сте видели некога да још увек носи одрезак од плате? И док тако да кукате има неко ко ће већ по инстаграму да се шепури са неких далеких егзотичних острва, и заиста је глупо да га питате - „оклен ти лова, баћа?”... По мени је најбоље да умочите „тазе леба” у ону слатку маст од печења и да запевате „Зидам кућу троспратницу, али љубим и женицу, па нек живи, живи рад”. Другог лека, тренутно нема апотека. Потписујем и оверавам код Чваркова у архиви.
Пише: Александар Филиповић
