Таблоид: Карловачки ђаци

Младе колеге су ме подсетиле да Карловачка гимназија слави 225 година, а следеће године моја генерација слави тридесет година.

Карловачка гимназија је једина школа у којој сам био „вуковац”. У „шуварици” нисам био способан за дуално образовање и да будем брусач и глодач, једноставно рођен сам само да бих био новинар и апсолутно ништа више. Таква ми је судбина и карма. Карловачка гиманазија је у мени препознала тај таленат. Писао сам за лист „Бранко”. Писао сам афоризме, хумористичке текстове, колумне. Писао сам и сценарије за хумористичке позоришне представе. Једна је чак и била пародија на телевизијски дневник. Био сам ТВ коментатор и написао текст како је „Аутобус наша славна прошлост, сурова реалност и најгора будућност”. Наравно, то је била вечита карловачка тема - путовање „аутобусом хармоником” у гимназију или стопирање. Имитирао сам и водитеља „ТВ дневника”, а на крају су ме моји школски другари који су глумили контролоре изнели из дворане.

Баш зато што сам био ђак престижне гимназије, учествовао сам у емисији која се бавила афером која је настала због наводне наци-журке у Сарајеву. И данас ме је блам да било коме покажем тај снимак због силних бубуљица које сам имао. Али Исидора Бјелица која је видела тај снимак каже да сам тада био фаца. Не знам, онако жгољав личио сам себи на комбинацију штркљастог Масима Савића и коврyавог Жељка Бебека. За сада немам ни једну тако аутентичну слику да вам поставим, само неке приближне, али шта је циљ ове колумне него да насмеје и разбуди машту? У Карловачкој гимназији смо научили да мислимо, да анализирамо јавну, културну и политичку сцену. Иначе, добар сам организатор у свом послу јер сам завршио културолошки смер – организатор културних активности. После таквог сјајног образовања, лако је било уписати Факултет политичких наука, смер новинарство и после га завршити са оценом 9,6. До те гимназије сам се тражио и ко сам и шта сам. Ту сам упознао моје најбоље пријатеље у животу, ту сам и срео моју куму која је заправо мој кум.

У Карловачкој гимназији смо уз гитару стално певали „Азру” и Yонија Штулића, ЕКВ, али смо знали да запевамо и „Злато моје, сунце моје, моја последња и прва љубави” у стилу еуфоричне Терезе Кесовије. Ишли смо стално на Сајам књига, у београдска позоришта... И тада је за нас тинејyере био прави шок кад смо видели Бранислава Лечића голог у представи „Буђење пролећа”. Једноставно, знате какав вам је био самоуправни социјализам, тамо се голотиња могла видети само у филму „Лепота порока”.

Нама је у гимназију долазила Јадранка Стојаковић да нам пева „Све смо могли ми” и долазио је Душко Трифуновић да нам рецитује „Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве”. Много смо читали, писали, разговарали, филозофирали.

Ако у свему што радим има неког шарма, неке носталгије, знајте да је зато заслужна и та престижна школа. И зато химна Карловачких ђака каже: „Ал на свету ништа није трајно, све пролази, свему дође крај, људи се састају, воле и растају и на крају свак је опет сам. Али ми смо Карловачки ђаци, успомене враћају нас ту, ми се састајемо волимо и не растајемо и на КРАЈУ НИКО НИЈЕ САМ”.

Александар Филиповић

 

Савет младима

Сам пут Сремских Карловаца и гимназије ће вас разбудити и продуховити. Ако не знате куда у ова прилично јефтина и шугава времена, покушајте да упишете школу са традицијом. Можда нећете бити новинар, писац, академик, али гарантујем да ћете бити срећан човек као што сам ја!

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести