Имали су различите мотиве да прихвате тешке физичке послове на градилишту “Гок Павлик” у магаданској области. Неко је имао мотив за одлазак у Сибир да заради и да плати држави дуг за порез, други да се ослободи дужничког ропства банке, трећи да обезбеде новац за школовање деце или просто да прехране породицу...
Сан о доброј заради, међутим, убрзо се претворио у сурову реалност. Радници су схватили да су изманипулисани. Уговор са послодавцем нису никад потписали, у Русији су боравили на основу бизнис визе која, како кажу, важи три, а не шест месеци, колико је требало да остану на руском градилишту, а обећана зарада није им исплаћена. Многи су се вратили из Русије пре истека полугодишњег рока. Неко се вратио кући већ трећи дан по доласку, и то тако што је авионску карту за повратак обезбедила породица....
А сви су они кренули са пуно елена, надања да ће својим радом успети да својој породици обезбедие бољи живот у домовини. Није им било жао дати ни тих 50 евра за посредовање и сређивање докумената. Ако је за утеху, бар су им пасоши са визом враћени.
– Свугде у Зрењанину били су излепљени плакати о послу на градилишту у Сибиру где се плаћа сатница између пет до седам долара. Кад сам то прочитао, нисам пуно размишљао. Напустио сам посао у “Дијаманту” и пријавио сам се за Сибир. За лакши живот породице – овако прича Жељко Т. из Зрењанина.
Није му било жао ни тих 50 евра да у Новом Саду плати за посредовање и сређивање докумената. Пасоше с бизнис визом радници су добили на београдском аеродрому, одакле је једна група полетела за Москву 6. јуна Авионска карта по цени од 700 долара одбија се од плате радника. Пут од главног града Русије до сибирске области Магадан траје око осам сати авионом. Ту их је дочекао аутобус, којим су се возили још седам сати до градилишта у Гастелу.
– Стигли смо у “недођију”. Градилиште се налази поред шуме, Руси кажу да је тај предео припада такозваном “Путу костију” који је за време Стаљина водио у гулаг... Сећам се, било је већ десет сати увече, кад смо се сместили а још је био дан. Баш сам помислио “кад ће овде да се смркне?” – прича нам тридесетогодишњи Сава Исаковски из Новог Сада.
Није требало пуно, дочекао је и то “смркавање”. Убрзо је схватио да на градилишту владају веома чудни односи. Јер, тешко може неко да прихвати да му се уместо договорених пет долара на сат, исплаћује само половина, или мало више од тога, наводно због курсне разлике и разних одбитака. Послодавац, наиме, зарађене доларе прво претвори у рубље па плату исплаћује на основу курса по којем је тог дана купио долар. А курс варира.
На градилишту нико не сме да буде болестан. У случају да се неко разболи, добије температуру па не може да ради, на име “лежарине” му се од плате одбија 35 долара дневно, каже Владимир Дамјанац из Зрењанина. Због таквих односа и кашњења у исплати зараде, као и закидања на плати радници су се побунили и 11. новембра су започели штрајк. Убрзо је, међутим, штрајк укинут – због “лежарине”.
– Још 15. октобра сам желео да се вратим кући. Није ми омогућено. Вратио сам се тек 9. новембра. Док сам чекао на повратак у Србију морао сам да радим, јер да нисам, коштало би ме 35 долара дневно. То ипак, нисам могао себи да дозволим, јер и овако сам у губитку – приповеда Дамјанац.
Многима који су се почетком новембра вратили кући још није исплаћена плата у целости, а и не знају колико ће пара на крају добити.
– Радио сам 11 сати дневно. Често по киши. Једном приликом 20 дана није престајала. Крајем септембра је почео снег, који кад крене, не престаје да пада. За пет и по месеци, колико сам провео на градилишту, теоретски сам зарадио укупно 6.800 долара. Но, након свих одбитака, значи авионске карте од Москве до Београда, зимског одела, “лежарине” и других ствари, укупна зарада ми је 3.300 долара. Од тога ми је до сада исплаћено 1.900. По мојој рачуници, само на курсној разлици између долара и рубље изгубио сам укупно 2.000 долара – наводи Исаковски.
Прича радника са сибирског градилишта није оставила без коментара ни новосадског посредника Жељка Сикимића, кога смо прекјуче контактирали. Он тврди да руски инвеститор још ни једном једином раднику није остао дужан и никога није преварио.
– И мој син ради тамо већ годину дана – наводи Сикимић. – И остаће тамо још. Није све како су вам радници испричали. Јесте да сад касни плата, али биће им плаћено. Причају колико им се наплаћује авионска карта. Карта од Београда до Москве кошта између 170 и 300 евра, све зависи кад је купујете, док лет авионом од Москве до Магадана стаје 671 долар. Инвеститор никоме не наплаћује пут, али под условом да радник остаје на градилишту шест месеци. А што се одбитака од плате тиче, они заборављају да имају картицу на коју пазаре. Ваљда треба то да плате они, а не послодавац – наводи Сикимић.
Проблем је и то што ови радници нису потписали уговор сапослодавцем. Кажу, речено им је да ће бити потписан у Москви, али то се није десило. Потписали су се само у некој књизи да су прошли обуку. У сваком случају, радници сматрају да су преварени и најавили су да ће се обратити полицији.
Ержебет Марјанов
„Испричали су вам много лажи”
Након разговора са Жељком Сикимићем добили смо телефонски позив и из Москве, из Сиви-инвеста, који је ангажовао наше раднике. Драгана Катанић, како нам се представила особа из те фирме, рекла је да зове зарад тога да о овоме не пишемо, јер ће нас „тужити због клевете”. Затражили смо од ње да нам пошаље мејлом један уговор на увид, који је потписао неко од радника. Уговор нисмо добили, али уместо тога је, након преписке мејлом, из Москве затражен списак радника који с нама нису само причали него су именом и презименом потписали и доставили личне податке и бројеве телефона “Дневнику”.
У поменутом допису Сиви-инвеста се наводи: “По сатници од 2,5 долара нико није радио. То ми је чак смешно да слушам. Зашто се онда сви нису вратили кад су добили прву плату по 2,5 долара? Зар ви мислите да је то тако лако и просто отићи мало и вратити се до Сибира? Да ли сте у току да једна карта у једном смеру до Сибира кошта 1.500 евра? Много глупости и лажи су вам испричали. Ако хоћете, пошаљите, молим вас, списак људи, онда ћу вам послати уговоре за сваког посебно и лично ћемо контактирати све те људе.
Ако нисте сагласни са тим, шта да вам кажем, пишете неистину, ако вам је то у циљу. После ваше објаве у новинама фирма ће свеједно све демантовати са писменим доказима, а не рекла казала. То је наша коначна одлука. Разумем, ви радите свој посао и за то сте плаћени, али ипак немате право да пишете и клеветате неког без чврстих доказа. Уколико буде било шта написано без доказа, тужићемо новине. Да не бисте помислили опет како вам претимо, јер то никад нисмо радили, нити ћемо радити, само ћемо штитити интересе и углед наше фирме.”
