Све је мање оних који знају да се при сваком сусрету с оџачарима треба ухватити за дугме, јер то доноси срећу.
Међутим, прича о оџачарима није ни мало срећна, јер их је све мање, за њихову обуку не постоји школа, већ се они “интерно” оспособљавају и шаљу на кровове да раде послове за које и сам Закон о ПИО процењује да су ризични и опасни, па им је доделио бенефицирани радни стаж.
Председник Удружења димничара Војводине Златослав Врањеш, који је и директор АД “ Оџачар” Сомбор и заменик Групације за пружање димничарских услуга при Привредној комори Србије, објашњава за “Дневник” да тренутно у Србији нема више од 200 димначара, а за правилно обављање послова потребно их је бар 800.
Након укидања Закона о димничарској делатности 1990. године, димничари су одлазили у пензију, а нови нису долазили, јер више није постојала обавеза да се врше димничарске услуге. Пре неколико година, Србија је увела димничарске услуге и овластила општине да се оне саме позабаве овом проблематиком на својој територији. Многе општине су увеле димничарске услуге, али има доста оних које то нису урадиле, без обзира на велики број пожара који се јављају управо због неадекватног одржавања димњака, каже Врањеш.
Према расположивим подацима годишње се евидентира око 3.000 пожара због нестручног одржавања димњака, а чак 60 одсто је узроковано одржавањем димњака по принципу “уради сам”.
Свега 13 јавних предузећа и тридесетак занатских радњи бави се димничарством, али и они раде без лиценце.
У Војводини у многим општинама, истиче наш саговорник, постоји један или два димначара и то у оквиру општинских комуналних предузећа и они раде углавном на позив грађана, што, како истиче, није довољно.
Наш саговорник указује да посебан проблем представљају димњаци на гасна ложишта, јер приликом монтаже нико не тражи сагласност димничара да ли је одвод димних гасова исправно монтиран.
Путовањем кроз Војводину контстатовао сам да у свим местима има између 20 и 40 одсто лоше монтираних одвода димних гасова. Права је срећа да нема смртних случајева, а можда и има али се то не зна. Изузетак су велике фирме као НИС, Апатинска пивара и друге, које строго воде рачуна да стручне службе димничарских организација изврше преглед и контролу димовода. Памти се случај из Новог Сада, Темеринске улице, када је речено да се човек отровао од печурки, али је контролом одвода димних гасова констатовано да они нису били добри, односно да су били непрописни, каже Врањеш.
У Војводини је димничарство почело још 1809. године, а од 1884. године постоје правила шта треба да раде димначари. Након укидања Закона о димничарским услугама, који је Војводина имала једина у СФРЈ, димначарство се налази у ситуацији као да се налазимо у 1850-тим годинама. Процењује се да у целој Војводини данас има око седамдесетак димничара, јер у свим фирмама где постоји одлука о обавезним услугама нема довољан број оџачара, истиче Врањеш.
У Србији има 1,5 милиона домаћинстава која имају потребе за управо тим услугама, те је просто невероватно да је ова област код нас још увек неуређена.
Наш саговорник истиче да младе људе не занима да буду димничари и да за њих није привлачно ни то што је ово делатност која има бенефицирани радни стаж.
И поред бенефицираног радног стажа млади нису заинтересовани да се баве овим послом. Задњи димничари су школовани 1970-тих година, а након тога, све фирме су се сналазиле на разне начине и одржавале курсеве са практичном обуком, рекао је Врањеш.
Златослав Врањеш објашњава да у Удружењу димничара при Привредној комори Србије припремају предлоге у вези димничарских услуга, а да је на надлежним да усвоје и прописе за добијање лиценци.
Јасно је да Србија треба да уведе и лиценце за оџачаре као један од битних услова за обављање ове делатности, али то још није ни на папиру. Постоји предлог, али је питање када ћемо се договорити око тога, наглашава Врањеш.
Из Министарства грађевине је претходних година стизала најава да ће се кроз измене Закона о комуналним делатностима регулисати и ова област, али до тога још увек није дошло.
Није уродило плодом ни упозорење чланова Групације ПКС за пружање димничарских услуга да светски подаци показују да годишње три милиона људи у свету страда од последица неадекватно одржаваних димњака, као и да многа домаћинства, али и угоститељски објекти, оџачаре потраже тек онда када буде касно или када се већ догоди пожар.
Посао оџачара није да гаси пожар, већ да редовним чишћењем и одржавањем спречава да до њега дође, али с постојећим бројем тешко да може да задовољи потребе свих домаћинстава.
Љубинка Малешевић
