Жућко из сомборског сокака

 а о коме сад одлучују само финалисти српског Купа. Кажу новине, а новине не лажу, од ове године победник ће следећих 12 месеци у витринама држати реплику оног континенталног трофеја, којег су се, сем у музеолошке сврхе, одрекли пре неколико година челници европског баскета. Свеједно, тек, од премијере је васколики лоптајући народ могао да сазна нешто више о јединственом кошгетеру, па и да није Београђанин! Што би рекао Превер, све велике ствари, па и Сена, у Париз долазе – из провинције.

А Радивој Кораћ, рођени Сомборац, није био никакво „чудо од детета”, већ сасвим обичан клинац са сомборског сокака, који се, штавише, у детињству и није истицао као атлета. Једини благи наговештај будуће „страшне левице” и данас живи другари видели су у томе што је често уживао да сатима убацује каменчиће у рупу дебла полутрулог бођоша испред своје родне куће. Насупрот њему, старији брат Ђорђе је обожавао фудбал и уживао респект вршњака, и само због њега нису гњавили млађег брата „зозона” који је уместо нагањања крпењачом више волео да проводи време пред шаховском таблом.

Можда би Југославија славила Кораћа равноправно с Глигорићем, Матановићем и Љубојевићем, јер је још голобрад „тукао” велемајсторе, да риђокоси деран (због боје косе и доби надимак Жућко), није искористио татину државну повластицу коју су уживали сви железничари, и бам-бадава отпутовао возом на летње ферије код тетке у Карловац. У граду на четири реке први пут је видео како се игра баскет.

„Кренуло” је Жућка тек по породичној селидби у Београд, с непуних 14 година. Освануо је у тад јаком БСК-у, претечи с њим на челу далеко чувенијег ОКК „Београд„. Брзо је постао права машина за кошеве па је на једном важном јуниорском турниру ‘56. постигао све кошеве своје екипе, мада је од самих почетака словио за наглашено тимског играча. Као комплетог баскеташа упамтио га и „отац” југокошарке професор Аца Николић.

– Чак и у одбрани, коју су сматрали једном од његових слабијих тачака, знао је да игра технички блиставо – тврдио је професор за кога није постојала дилема о оме ко је најпаметнији играч ког је у животу и дуговекој каријери видео или тренирао.
– Играли смо против Грчке усред Атине и један од њихових играча нас је „пунио” како је хтео, једноставно нисмо имали решење за њега. На полувремену ми је Жућко пришао и дискретно шапнуо „Молим вас, професоре, пустите мене да га чувам”. Мало изненађен, пристао сам и до краја утакмице Грк није дао ниједан кош. Само знањем и интелигенцијом, без иједне личне грешке, Жућко га је потпуно зауставио – сведочио је врхунски ауторитет југословенског кошаркашког чуда.

Мада је у аналима кошарке и данас познатији по 99 кошева које је убацио шведском прваку „Алвику„ (овај рекорд је надмашио само Вилт Чембрлен за један поен) и по никад премашеном просеку од 32,7 коша током седмогодишњег „терорисања” осталих југоклубова, Жућко је пленио својим скромношћу и понашањем ван терена. И данас је легендарна анегдота о тада играчу белгијског „Стандарда„, кога је ТВ-водитељка испровоцирала да каже колико би слободних бацања убацио од 100 покушаја. Жућко је одговорио вероватно 70-80, на шта је у студију уклоњен део сценографије иза којег се указао кош.

Сомборски деран је одговорио на „изазов” и убацио свих 100 пенала! Као један од првих домаћих спортиста који је направио инострану каријеру, у домовину је донео први сингл „Битлса„, па су слушаоци Радио Београда имали прилику да за „бубе„ чују пре готово целог осталог света. Легендарне су биле и „екскурзије” овог апсолвента електротехнике у оперу, које је организовао за другове из клуба и репрезентације, баш као и његова страст за позориштем, која му је и дошла главе.

Журећи на београдску премијеру „Косе” у „Атеље 212„ с једне утакмице у Сарајеву, Кораћ је погинуо у саобраћајки код Сокоца. Земља је била у шоку, а Београд се достојно опростио од непогрешивог кошаркашког стрелца, сахранивши га као првог спортисту у Алеји великана. Упућени тврде да је број присутних пријатеља, поштовалаца и обожавалаца био непревазиђен све до Титове и сахране Зорана Ђинђића.

Милић Миљеновић