су изашли на капије своје фабрике и из готово 90 продавница разасутих по Србији.
У целом случају, за који се 15 година није нашло смислено решење, готово бизарно звучи чињеница да је до банкрота дошло услед тога што нико, дакле ни стечајни управник ни бројни повериоци, није нашао за сходно да макар надлежном Привредном суду у Сомбору подастре Унапред припремљени план реорганизације те стечајној судији Катарини Милојичић није преостало ништа друго до да 24. октобра изда решење о покретању банкрота над „Борелијем”.
Наиме, пошто је 15. јула ове године проглашен стечај над тим предузећем, на првом рочишту, одржаном 10. октобра, Привредни суд, и поред изостанка било какве иницијативе за реорганизацију обућарске фирме, није прогласио банкрот, да би на ту терминалну одлуку ипак био приморан крајем истог месеца, и то силом закона, који управо ту меру обавезујуће налаже уколико се у року од 90 дана од проглашења стечаја не предложи УППР.
Проглашени банкрот је, као епилог летос проглашеног стечаја друштевног предузећа које, због нерешених имовинско-правних питања с негдањим оснивачем, хрватским комбинатом коже и обуће „Борово”, никада није ни добило стварну прилику да буде приватизовано, дошао и као неминовна последица нагомиланих дугова од чак 1,8 милијарде динара и блокаде пословног рачуна од 750 милиона динара.
Тим чином, не само да је једним потезом решена судбина некада највећег произвођача и продавца обуће у Србији већ су се као јалова показала и сва обећања политичара и државника свих провенијенција и страначких боја, усмерена ка томе да „само што нису” решена питања сукцесије између Србије и Хрватске, као предуслова приватизационог поступка за који су, како су својевремено тврдили у „Борелију”, дословно у реду стајале велике и признате светске и европске обућарске фирме.
Агонија, која је можда и најочигледније започела разорним НАТО бомбардовањем погона сомборске фабрике, а настављена отимањем „Борелијевих” локала у Србији и Црној Гори, у чему су учествовали и највиђенији људи тадашњег српског правосуђа, за ту прилику у улози адвоката хрватског „Борова”, водила је све до летошњег стечаја.
М. Миљеновић
Италијани и Немци отишли
Занимљиво је да је све до летос око 180 радника радило лон-послове за италијански „Ленчи” и за немачки „Б. Штумп–Бајер” израђивало војничке чизме и патике, као и обућу за ватрогасце, дневно произведећи 550 пари обуће за немачку фирму. Те послодавце, који нису крили амбицију да учествују у приватизацији „Борелија”, проглашење стечаја је просто растерало због страха да би у случају продаје производних погона „Борелија”, на добош могле отићи и машине које су они сами донели не би ли вешти сомборски обућари имали на чему да раде у складу с ЕУ стандардима.
