Нажалост, повериоци и дужници га код нас мало примењују. Тако је до сада склопљено тек 30 захтева за финансијско реструктурирање.
То је, очигледно, више да покаже да та могућност већ постоји него што говори о томе да се она користи.
Када компанија западне у дугове и повериоци постану нестрпљиви, пред њом су две могућности. Ту је унапред припремњен план реорганизације, који садржи и предлог за покретање стечајног поступка. Други рецепт је баш споразумно финансијско рестру-
ктурирање. Таквим споразумом се поново уређују дужничко-поверилачки односи и редефинишу обавезе. Циљ је да компанија која је дужна настави да ради и почне да испуњава обавезе. Код нас постоји правилник о реструктирирању. Та материја би ускоро требало да се регулише и законом. Његово доношење најавио је недавно министар привреде Жељко Сертић.
Хоће ли закон помоћи да компаније које имају иоле могућности почну да серивисирају обавезе у складу са својим скромним могућностима? Стручњак с Новосадског универзитета др Синиша Остојић је прилично скептичан:
– За чињеницу да компаније и не покушавају да се саме изваде из проблема окривио бих неефикасан правни систем и менталитет који још влада у нашој привреди, а то значи да свако очекује да његове проблеме реши неко други – каже Остојић.
Он објашњава да, је када се компанија заглиби у дугове и не може редовно сервисирати своје обавезе, менаyмент најодговорнији. Он треба да тражи одговарајуће решење. Међутим, он код нас чека да се догоди чудо, које, наравно, изостаје.
Друга страна која би требало да буде заинтересована за решење проблема су банке. Њима је у интересу да од клијента који не враћа дугове направе здраву странку која ће сервисирати обавезе.
– Уколико клијент не испуни обавезе према повериоцима, биле то банке или неко други, остаје само да га туже суду. Ту долазимо до великог проблема код нас. Наш правосудни систем је неефикасан. Па само штрајк адвоката блокира правосуђе у земљи већ неколико месеци! – наглашава Остојић. – У таквом амбијенту примена добрих решења готово да је немогућа. Зато и банке чекају решење за ненаплативе кредите од државе и саме мало шта предузимају.
Када дугови нарасту, повериоци се радије одлучују за стечај. Надају се да ће из стечајне масе успети да дођу до нешто новца. Споразумно финансијско реструктурирање то не обећава ако дужник не испуњава обавезе.
У привреди Србије у доцњи код банака је 22,5 одсто кредита. А предузећа у Србији су крајем октобра, по подацима Удружења банака Србије, дуговала 1.345 милијарди динара.
Д. Вујошевић
