Продаја се спроводи путем непосредне нагодбе, а вредност некада веома успешне фабрике, која је у међувремену пропала, процењена је на 641 милион динара. Како „Дневник“ незванично сазнаје, већ има потенцијалних купаца за бродоградилиште, које је у стечају од 2013. године, а да ли ће се и продати, остаје да се види.
Данас у Србији постоје само два бродоградилишта у страном власништву која се озбиљније баве бродоградњом, док су остало мања предузећа која раде ремонте или граде трупове. Главни проблем за бродоградитеље и даље остаје финанисирање – изградња једног брода траје дуже од годину и без добрих кредита ретко се ко упушта у такав посао. Због проблема у пословању и немогућности да обезбеде стабилно финансирање, оба зрењанинска бродоградилишта, и „Бегеј“ и „Бомекс шипјард“ у Перлезу, тренутно су у стечају. Иначе, бродоградилиште „Бомекс шипјард“ у Перлезу је почетком године поринуло највећи брод за поморску пловидбу који је израђен у Србији, а чија вредност је два милиона евра. Тај брод био је 33. пловило које је бродоградилиште од свог оснивања 2007. године израдило и испоручило без рекламације.
Србија је до 1998. имала десет великих бродоградилишта, у којима је радило око 6.000 запослених. Годишњи извоз тада је био до 200 милиона евра, а прошле године шест пута мањи, мада је тренд у свету пораст бродограђевинске индустрије. Некадашња Југославија дичила се својом индустријом и извозним потенцијалима, а једна од перјаница такве извозу склоне привреде било је и речно бродоградитељство, пре свега лоцирано у Војводини. Јер, од свих дунавских и савских бродоградилишта, највећи број, чак три, био је лоциран у пречнику од свега десетак километара на западу Бачке. Сомбор се дичио својим бродоградилиштима „Бродоремонт“ у Бачком Моноштору и „Дунав“ у Бездану, док је Апатин имао своје бродоградилиште које је словило за једно од најсавременијих. Инсталисани прерађивачки капацитети у износу већем од 10.000 тона челика у та три бродоградилишта били су озбиљан потенцијал и у транзиционом периоду, поготово што су и у временима највеће кризе с навоза силазили бродови за купце претежно из Западне Европе, па су поменута три бродоградилишта приватизована врло брзо.
По објашњењу Ненада Драговића из Приведне коморе Србије, за пораст бродограђевинске индустрије – јер се сваки уложен динар у бродоградњу враћа троструко – држава би морала да буде гарант банкарских гаранција, а управо то Европска унија не дозвољава и то нам је услов за улазак у европску породицу.
Бродоградња је од изузетног значаја за привреду и са собом покреће разноврсне индустријске гране: машинску, дрвну и текстилну индустрију. Да бродоградилишта добро зарађују показује „Вахали“ у Засавици, који је недавно на мачванској страни Саве поринуо још један брод. Поринут је речни крузер „Асара“ дуг 135 метара, а широк 11,2, за купца и Немачке, а почетком јула ове године „Вахали“ је већ поринуо у Саву један речни крузер „Емили Бронте“. Та холандска фирма дошла је у сремскомитровачко бродоградилиште 2013. године, и то у тренутку када је Бродоградилиште „Сава“ било у десетогодишњем стечају и шест пута покушавало да прода своју имовину. Данас та компанија има 350 запослених у Србији и Холандији, а крузере и бродове углавном производи за извоз. Та фирма је један од водећих градитеља речних бродова, али ради и ремонт старих пловних објеката.
Ж. Б. – Љ. М.
Холанђани у Апатину
Након неуспелих приватизација, апатинско бродоградилиште је од 2012. године у власништву Војвођанске банке, али је она показала спремност да, у сарадњи с локалном самоуправом, пронађе купца да би Апатин очувао дугогодишњу традицију бодоградње.Тим пре, што је ово бродоградилиште ушло у Слободну зону, чиме је и једино у Србији с тим статусом. Као потенцијални купац почетком године појавио се холандски „ИХЦ Ројал“, лидер на светском тржишту за изградњу пловила, а шта ће од свега бити, остаје да се види.
