Букагије не коче добар бизнис

Како која “већа риба” српске буразерске економије допадне, макар привремених, букагија, односно нађе се у истражном притвору или на “продуженом боравку” о државном трошку

у неком од објеката Управе за извршавање казнених санкција републичког Министарства правде, поведе се и прича о судбини њихових пословних империја. У оквиру ових футуристичких недоумица, најзабринутији су, по правилу, запосленици утамничених српских бизнисмена, којима неретко ионако слабо плаћен рад код оптуженог за какву законску неподопштину представља једини извор егзистенције.

Према досадашњим искуствима, једино правило јесте – да правила нема. Све зависи, тврде упућени, од тога на каквим је основама било постављено пословање бизнисмена -узника, односно колико се и сам, ма колико био (не)стручан, петљао у рад својих фирми, односно да ли је попуштао сујети, па поред несумњивог потпуног или већинског власништва себе производио и у директора, односно одговорно лице правног субјекта који поседује. Као најеклатантнији пример случаја у коме несумњиви власник није подлегао чарима сујете најчешће се наводи пример уједно и најуспешнијег српског пословног могула – Мирослава Мишковића.

Како извори “Дневника” из империје Мишковић тврде, својеврсна “узбуна” изазвана сензационалном вешћу о привођењу и одређивању притвора за власника највеће српске компаније (и његовог сина) била је свега неколико дана повод за већу нервозу међу радницима бројних Мишковићевих фирми.– Током неколико дана по газдином привођењу одржавани су састанци у свим ћеркама фирмама “Делте”, почев од топ-менаyмента, преко средњег ешалона до свих запослених, извршилаца – присећа се не тако давних дана један од виших менаyера једне од најмоћнијих Мишковићевих фирми, “Делта аграра”.

Општи став је био, појашњава наш саговорник, “ништа се није променило, радимо као да је све у реду”. И мада је, каже, у почетку било проблема са добављачима, купцима, пословним банкама, после неколико седмица готово да се није ни осетило да је „биг бос” иза решетака.
– Ово се могло и очекивати, јер, истини за вољу, власник фирме се никада ни није мешао у свакодневни посао који води топ-менаyмент. Мишковић се, заправо, уплитао само у стратешке потезе који су вукли људи од струке и његовог поверења – тврди овај менаyер фирме која, између осталих, након Костићевог “МК Комерца”, у свом власништву има највеће поседе пољопривредног земљишта у Србији (25.000 хектара).

Као потврду његових речи, саговорник који потпуно очекивано инсистира на анонимности, наводи и да је недуго по изласку из притвора у једном од престоничких елитних хотела направљен грандиозан пријем за неколико стотина “Делтиних” врхунских и менаyера средњег ешалона. На том пријему им се лично Мишковић захвалио за добро управљање фирмама током његовог “оправданог одсуства”.

Ништа драматичније по пословање властите империје није протекло ни привремено лишавање слободе српског “краља меса” Петра Матијевића, осумњиченог за малверзације у вези градског грађевинског земљишта у Новом Саду. Пословни резултати се још увек сабирају, али незванично се из ове фирме тврди да ће бити позитивни и за годину  којој је власник провео извесно време иза решетака. Ипак, оно најбитније за преко 1.500 радника ИМ “Матијевић” и још скоро 1.000 запослених у повезаним предузећима, егзистенцијална сигурност, није доведена у питање.

– Плате нису сензационалне, али су биле редовне и за све време док је газда био у затвору – једногласни су Матијевићеви радници, према чијим речима скромне зараде фирма годинама уназад “појачава” бесплатном поделом не тако занемарљивих количина властитих производа, као и поштовањем радног времена, регресом, редовном исплатом путних трошкова... речју, свим оним стварима које су у законској обавези послодавца, а на које је у земљи Србији тешко натерати власнике приватних фирми.

Наравно, другачијих примера, оних у којима је лишавање слободе власника српских фирми представљало и својеврсни крај њихових пословних империја, знатно је више. Ко се још, рецимо, сећа БК царства из земље “оправдано одсутног” Богољуба Карића? Додуше, по правилу се ионако радило о најобичнијим мехурима од сапунице, који су почесто и пре одласка њихових власника на смештај и исхрану о државном трошку, били на ивици пословног амбиса.

У сваком случају, радници бројних предузећа које је на таласу неолибералне мантре о приватизацији по сваку цену – при чему се капиталу али и испуњавању потписом преузетих обавеза “није гледало у зубе” – остали су у короти од момента у коме су лисице шкљоцнуле на рукама њихових дојучерашњих газда. Да ли треба бољи пример од оног нововеког српског спахије Милета Јерковића, који је после неког времена проведеног на “хлађењу у пржуну” стекао статус сведока-сарадника.

Јер, готово да нема ни једне једине фирме коју је код Агенције за приватизацију тако штедро излицитирао бивши камионyија из Бачке Тополе, а која и до његовог, ма колико краткотрајног, утамничења није у потпуности опустошена и ојађена, па је његово хапшење представљало само крај агоније запослених у овој квази-империји. А чињеница је и да је огроман терет дугова, неликвидности, штрајкова, стечаја и банкрота морио, и то давно пре њиховог лишавања слободе, и предузећа у власништву Драгана Ђурића, Мирослава Живанова, Мирослава Богићевића...

У сваком случају, док су у већини случајева предузећа тајкуна осумњичених за кршење закона остајала у њиховом власништву, постоје и примери у којима су, захваљујући новијим законским решењима и одлукама надлежних судова, утамничени бизнисмени остајали без својих фирми. Тако су без права одлучивања и управљања у властитој сумњивој “течевини” данас и такви капиталци као што су Дарко Шарић, Зоран Ћопић, Антон Станај, припадници “Сурчинског клана” ... чијом имовином до правоснажне пресуде располаже и стара се о њој држава, односно Дирекција за управљање одузетом имовином републичког Министарства правде Републике Србије.

Милић Миљеновић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести