никуд из села у коме је одрастао јер је како каже, за њега село одувек било “велика ствар”, ои додаје да ће све учинити да остане.
- Није лако остати на селу, али насупрот онима који без пуно размишљања одлазе, баш због тога сам опредељен да истрајем. Иако се села празне, мислим да нећемо доћи до тога да будемо ти који ће остати последњи да “гасе светло”, него очекујем да буде све више оних којих ће бити да пале светла у сеоским домовима и ту налазе егзистенцију – оптимиста је Атила Сабо.
Бачко Петрово Село је имало некада и преко 10.000 житеља, сада их је мање од 6.000, па Сабо констатује да имамо - полупразно село!
- То је велики проблем и не знам шта ће бити на крају, али тренутно не идемо у правом смеру. Верујем да ћемо стићи до једне тачке када мора да стане овај негативни тренд чији смо сведоци, али на томе моја генерација мора највише да поради. Јако пуно људи одлази из села, под изговором да “нема овде ништа, не може овде ништа радити”.
А ја увек узвраћам: а шта си ти урадио да буде овде нешто. Значи, немој да се жалиош и јадикујеш, ако ни један каменчић у сеоски мозаик нису ставио, или бар покушао. Не мислим да одмах морамо велике ствари да урадимо, јер много малих ствари када се склопи у селу, итекако пуно вреде. Увек има тога, што сваки човек помало може да уради и допринесе. Имамо цивилних и друштвених организација у селу у разним сферама И увек је јако тешко наћи људе да као активисти помогну – прича је Сабо.
У Бачком Петровом Селу Атила Сабо предводи цивилну организацију “Млади за наше село” која је организовала доста волонтерксих акција у протеклих пет година постојања. Очишћено је пола километра шеталишта на долми, постављене су нове клупе, очишћена је и мала шумица коју дуго “нико није дирао”, а реализовано је више пројеката уз подршку Министарства спорта и омладине.
Први су у Војводини поводом века од Великог рата, за све жртве из села: Србе, Мађаре, Јевреје и припаднике других нација, подигли заједничку спомен плочу са 234 имена, чији потомци живе у селу, тако да постоји место где сви могу да их се сете - каже Арпад.
Према његовим речима, осипања има чак и у организацији “Млади за наше село” која се труди да их задржи на селу.
-У тиму који је покренуо нашу организацију су моји другари, али неки су отишли на студије, други у иностранство, трећи због посла прешли у Нови Сад… Али, трудимо се и придобијамо нове активисте и истомишљенике, имамо и планова шта да се ради, само пара нема увек довољно за све, па покушавамо д аих обезебдимо на конкурсима - објашњава Сабо.
Ангажман у друштвеном животу села је један сегмент, ако има од чега да се живи. Атила се после средње школе одмах са родитељима и братом посветио пољоприврендом газдинству. Брат Кристијан (34) у међувремену је у инжењерској струци добио посоа у “Термометалу”, а минулу деценију Атила се са оцем Лајошом (57) и мајком Едитом (55), бавио млечним говедарством, али већ три-четири године бави се и туризмом, као водич за туристе који највише долазе из Мађарске, а понекад се лати пера као журналиста, али и израде туристичких сувенира Бачког Петровог Села.
- Трудим се да живот у селу буде кул, да се негује локалпатриотизам у селу, који сви мало имамо, али није толико изражен колико би требало. Јер, уколико имамо јак локалпатриотизам, онда је теже је рећи да “нема ништа у селу, ја одох”. Треба се потрудити да се пусти и учвсти корење у селу, а не само стабло и крошња, које ће први ветар лако оборити. Ми се бавимо грнчаријом, сувенририма са магнетима, штампамо мајице и трудимо се да се нешто дешава – објашњава Сабо.
Породично газдинство Сабо има више од 20 крава музара са сопственим базеном за расхлађивање и чување млека, па се како прича Атила, уз сву бригу око крава, испоручује млеко екстра квалитета.
- Последње три године, морам да признам, не радим толико директно у паорлуку, али знам да уколико на другим пољима не буде ишло како очекујем, знам чега увек могу да се латим, да се вратим и радим. Земља је таква, ако човек ради, онда му она нешто и даје. Добро је да се на селу увек имаш чему враћати, па мисим, ако постоји и само једна могућност, треба остати на селу. Село у коме сам одрастао више не постоји, то морам признати. Сада је све много другачије, други су људи, нова ситуација. Ми смо генерација која је одрастала у време ратова, али смо и генерација која мора нешто да покрене, да села више не пропадају и ако успемо, биће то велика ствар – сматра Сабо.
Атила је увидео и свестан је, да би се зауставило одумирање села, у њему се мора рађати више деце, па се у 26-ој години оженио Габријелом и имају сина Ботонда. Међутим, када се осврне око себе, из његовог друштва ретко ко је упливао у брачне воде и има децу.
- Неко ко ради за малу плату, не може да размишља о заснивању породице, да о градњи куће и решавању стамбеног питање и не говоримо. Због тога млади остају код родитеља и тешко се одлучују да заснивају породицу.
Ми смо се пресилили у кућу у којој је бака живела, на крају селу, али се трудимо да имамо сопствену башту и нешто у дворишту и ту желимо да останемо. Моја бака и деда су били у Немачкој, од 70-тих година прошлог века па док нису стекли пензију, али ми не желимо никуд да идемо него да живимо и радимо у Бачком Петровом Селу, у коме ће се од свих свађа и галама највише чути дечија граја – уверен је Атила Сабо.
Милорад Митровић
Прва крава била везана за трактор
Почетак бављења пољопривредом за породицу Сабо није био нимало лак. Атилин отац Лајош је радио у бечејском предуећу “Ремонт” као електричар и са приватизацијом је прекомандован за возача камиона, па је због путовања мало времена проводио код куће, а када је добио отказ морао је и у надницу. У том транзиционом периоду купили су прву краву музару, иако још нису имали шталу, него је била привезана за трактор. После је сређена штала, број крава се постепено повећавао, набављена је и механизација...
