Мали аеродроми немају велику шансу за успех

Србија има 25 аеродрома, од којих само два, „Никола Тесла” у Београду и „Константин” у Нишу, испуњавају све критеријуме за међународне ваздушне луке, а надомак тог статуса је и аеродром „Морава” у Лађевцима,

 са чије је писте, што је недавно било и медијски врло помпезно пропраћено, пут Монте Карла приватним млазњаком одлетела и прослављена српска спортска икона, Новак Ђоковић. Од наводно потенцијално економско исплативих аеродрома, велик број је и у Војводини, па свако мало у јавност процуре вести о локалним самоуправама већих војвођанских вароши које су намерне да се укључе у поделу тог аеро-транспортног колача.

Мада је својевремено Покрајинска влада Бојана Пајтића најављивала улагања у спортски аеродром Ченеј не би ли се од њега направио малтене алтернативни аеродром оном у Београду, што се испоставило као фијаско колосалних размера, шансе за стицање тог статуса су пре свега на страни Зрењанина и Вршца. Зрењанинска локална самоуправа је за аеродром „Ечка” годинама гајила велике планове па су неколико пута расписивани и/или наручивани пројекти ваздушне луке, којима се није могло пребацити да нису били импресивни, али, очигледно, и превише амбициозни за некадашњи индустријски центар на обалама Бегеја.

С друге стране, друга банатска ваздушна лука, она под вршачком Кулом, већ дуже доминира када је у питању обука нових пилота, а аеродром, власништво компаније СМАТСА, има три полетно-слетне писте (од којих је једна бетонска, дуга 1.000 метара), контролни торањ и пет хангара, што је одлична претпоставка за његово претварање у знатно озбиљнију дестинацију намењену летећим путничким или карго грдосијама као што су боинг, ербас, антонов, иљушин...

Деценијама српску јавност „забавља” повремено оживљавање приче о војном аеродрому у Сомбору, чија је локална самоуправа недавно, по ко зна који пут, оформила радну групу којој је задатак да проучи могућности не би ли се одавно изграђене бетонске полетно-слетне писте искористиле у цивилне сврхе. Сомборским заговорницима предности тамошњег аеродрома срећу квари чињеница да су све писте и стајанке, баш као и хангари на тој још увек искључиво војној инсталацији, у потпуности девастиране „томахавк” ракетама НАТО-а 1999. године па познаваоци те материје тврде да би било исплативије правити нове стазе, него улагати у оспособљавање постојећих а разорених.

Мањи спортски аеродроми у Војводини постоје и у Суботици, Кикинди, Сремској Митровици и Панчеву, али скептици упозоравају на пример не тако далеког Сегедина, мађарског града чији су челници у еуфорији приближавања слободном европском тржишту спискали огромне паре из градског буyета, али и државног, у оспособљавање тамошњег спортског аеродрома за прихват већих путничких и карго-авиона.

Цео пројекат се показао као немогућа мисија, а да би се како-тако огроман трошак те заблуде почео постепено исплаћивати, захваљујући реализму свега неколицине познавалаца материје, сегедински аеродром је успешно претворен у омиљено одредиште за љубитеље једриличарства и падобранства па се свега неколико километара од српско-мађарске границе непрестано одржавају изузетно посећени европски и светски купови у тим екстремноспортским дисциплинама, чији је допринос туристичкој привреди Сегедина из године у годину све већи.

М. Миљеновић
 

Лутања државе

Док с једне стране локалне самоуправе имају нереалне планове у вези са својим постојећим малим аеродромима, позивајући се на тобожње заинтересоване стране инвеститоре, ни држава не показује много већи степен организованости по том питању. Јер, како другачије тумачити изјаве ресорне министарке саобраћаја Зоране Михајловић, која у августу 2014. тврди да неће бити стварано ново предузеће, већ ће, за почетак, шест мањих аеродрома само бити придодато Аеродрому „Никола Тесла”, да би у првој половини фебруара ове године децидирано најавила да ће ново јавно предузеће „Аеродроми Србије” бити формирано до половине 2015.

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести