колика ће бити зарада и да ли ће бити исплаћена, мука је с којом се свакодневно срећу многи запослени у нашој земљи. У ситуацији када је понуда радне снаге далеко већа него понуда радних места глас радника веома је тих. По речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, запослени у Србији су у веома тешкој ситуацији, радних места је мало, незапосленостје велика, а права радника све мања. Зато организовање радника у синдикате значи снажнији утицај на послодавце и доносиоце одлука, указује Милић, додајући да су покушаји да се рад и постојање синдиката обезвреди стални, али да свима мора бити јасно да је важно да синдикати постоје јер је то најбољи начин да се радници органинзовано боре за своја права.
- Познато нам је да су притисци на раднике како се не би прикључили синдикатима велики, али мора се схватити да је борба за сопствена права лакше остарива заједнички - каже Милић. - Мора се сачувати достојанство радника. Најбољи радник је онај који је задовољан и радним местом и зарадом, мотивисан да ради добро, који својим радом може да задовољи егзистенцијалне потребе, који на посао иде расположен и одморан и такав радник потеребан је Србији.
Он истиче да су се у свим земљама у транзицији десиле промене, али да су транзиција и приватизација у Србији затвориле многе фабрике и углавном се преломиле преко леђа грађана.
- Зараде запослених често нису довољне за пристојан живот, минимална цена рада је већ дуже од две године 121 динар по сату, односно око 21.000 месечно и то би морало да се промени јер је речено да ће после избора бити одржан састанак Социјално-економксог савета како би се разговарало о повећању минималне цене рада. Очекујем да она буде повећана у складу са захтевима синдиката на 140 динара по радном сату.
Милић указује да након формирања нове владе очекује потезе који ће променити слику привреде и еконимије у земљи и допринети бољем положају запослених, више радних места, као и примања која ће бити достојна човека..
- Пред новом владом је велики посао јер започете реформе треба завршити и на тај начин допринесе бољитку и опоравку привреде, побољшању рада јавних предузећа, привлачењу инвеститиција. Нажалост, очекују нас и додатна отпуштања, говори се о око 35.000 људи, и то је велики терет с којим се треба изборити - каже Милић.
Несигурност радног места у Србији повећана је ангажманом радника преко агенција за запосшљавање, популарно названог запошљавања на лизинг. Милић указује да су радници који на тај начин заснују радни однос у позицији прекарног радника који нема никакву сигурност - ни да ли ће радити, ни колико ће радити, ни колико ће бити плаћен.
- Њихов полжај је веома лош, не могу да остваре права која имају радници запослени на неодређено време. Зног тога очекујем усвајање закона о агенцијама за запошљавање, који би сада веома чест облик запошљавања на лизинг ставио у законски оквир. Такав начин запошљавања постоји у развијенијим земљама света и, иако сматрам да он није добар за раднике, зпошљавање на лизинг у Србији постоји, тако ради много људи, чак око 60.000, па је онда неопходно да постоји законски оквир који ће им омогућити бољи положај и могућност да остваре своја права - истиче Милић.
Говорећи о евентуалном скраћењу радне недеље, односно радног дана са осам на седам сати, како би се смањила незапосленост, о чему се недавно много говорило, Милић истиче да многи запослени у Србији, нажалост, раде много више, а да се прековремени рад често не плаћа. Он указује и да је, уз скраћење радне недеље, готово извесно да ће бити смањена и зарада и да није сигуран да је то добар потез. Д. Млађеновић
Дуга традиција борбе за радничка права
Организована борба за радничка права у Србији има дугу традицију, јер Савез самосталних синдиката Србије ове године обележава 113 година постојања. Од почетака синдикане борбе до данас, много тога се изменило, али је и извесно да се за своја права радници у Србији и даље боре.
Иначе, Празник рада, који се с почетка обележавао као Дан међународне радничке солидарности, обележава се од 1889. године, као сећање на догађај из 1886. године у Чикагу. Наиме, како би остварили своја права, пре свега на осмочасовно радно време, радници су дигли глас и уочи 1. маја, штрајковима зауставили значајан део производње, а било је и сукоба радника и полиције.
