Младе највише плаши велики ризик
и, како ствари стоје, очекују позив за посао. Међутим, мало је струка које обезбеђују брзо добијање посла, а подаци говоре да се, у просеку, на први посао чека две године. Иако је то прилично дуг период, мало је младих који су спремни да прихвате посао који није у складу са струком и степеном образовања који поседују, а мало је и оних који се одлучују да самостално покрену неки посао. Наиме, самостално пословање за собом носи велики ризик јер је потребно упистити се у утакмицу на тржишту, у којој се резултат не може знати јер зависи од много фактора. Занимљиво је и да окружење, често и најуже, дакле породица, нема разумевања за младе који покрећу сопствени посао, посебно кад није у вези са струком и степеном образовања.
Резултати недавно спроведог истраживања показују да је у Србији више од половине младих људи неактивно на тржишту рада, а да их је мање од осам процената запослено у породичним фирмама или се сами одлучују да покрену посао. Међутим, има и оних који су спремни да се упусте у самостални бизнис, који се често потпуно разликује од струке за коју су се школовали и указују на то да, иако покретање сопственог бизниса није лако, представља изазов. Такође, указују на то да се мора радити много и мислити предузетнички, али истичу да би било добро да на почетку имају одређене олакшице јер, ако НСЗ или нека друга институција покушава да наведе младе да почну свој посао, требало би да буде више разумевања у старту, да су им од велике користи биле обуке у НСЗ-у о томе како започети неки посао, али и направити бизнис-план, да се мора много учити те да су били свесни тогада успех неће доћи одмах.
Некад се самостални посао поклопи са струком, а некад буде случајан избор, или продужетак хобија, љубави према нечему. Тако је власница газдинства „Карпе дием” из Србобрана Јелена Марић почела да гаји козе, и по њеним речима, то није само будући посао од којег ће живети већ и нови стил живота. Она је инжењер пејзажне архитектуре, а на самостални бизнис одлучила се пре две године. Стартовала је са шезедесетак коза, сада их је стотинак, има и млекару у којој ради десетак радника, а производи се продају у готово свим већим трговинским ланцима у Србији. Одлуку да крене у тај бизнис донела је заједно са супругом јер су производи од козјег млека дефицитарни на нашем тржишту.
Недавно се на покретање сопственог посла одлучила још једна факултетски образована жена, професорка књижевности и српског језика, која уместо иза катедре, стоји иза машине за произвоњу резанаца. У сопстевни бизнис кренула је с намером да ради оно што воли и у чему ужива, а тестенина коју производи, без адитива и додатака, веома лако налази пут до купаца.
Осим тих, има сигурно још много сличних прича о младим, незапосленим људима који су отворили нове видике и успели да, и у веома тешким условима привређивања, пронађу своје место на тржишту. Има и глумаца који производе сапуне, професора биологије који су постали пекари, инжењера заштите животне средине који се баве медарством... Наравно, сигурно је да има и другачијих прича, али ако се не покуша, не може се знати ни да ли ће се успети.
Д. Млађеновић
Година предузетништва
Ову годину је Влада Србије прогласила Годином предузетништва па оне који су решили да сами себи буду газде подстиче кроз 33 програма. За те програме намењено је укупно 16 милијарди динара, од којих је 4,4 милијарде бесповратно. Циљ Владе Србије је развој конкурентне привреде која почива на идејама приватне иницијативе и предузетничког духа, због чега је први пут објединила капацитете, определила никад веће своте и усмерила их на развој малих и средњих предузећа. Више од 28 државних и европских институција, невладиних организација и удружења привредника укључило се у Годину предузетништва.