Осим оних старијих од 50 година, којима су транзиција и приватизација укинуле радно место, на евиденцији Службе за запошљавање огроман је и број младих људи, који немају ни дана стажа. Процењује се да је сваки други млади човек до 25 година незапослен, а да више од половине њих не може наћи посао.
У таковој ситуацији део младих људи прихвата да ради било шта, чак и када се понуђени посао далеко разликује од степена стручности па и саме струке коју поседује. Наравно, има и доста оних који не желе да прихвате посао који се не подудара с оним за шта су се школовали па решење траже на другим местима. Тако је све више младих, посебно оних који су завршили техничке факултете, који своју будућност више не виде у својој земљи, већ је траже у другим. Искуства су различита, а сигурно је да ником није лако,
Да ни успех на факултету, односно завршетак студија на време, не значи лакши долазак до посла, потврђује и оно што каже наша саговорнциа, која је недавно завршила Факултет техничких наука у Новом Саду. По њеним речима, конкурисала је на готово све конкурсе који су се последњих месеци појавили, а на којима се тражила њена струка и ни на један није била ни позвана. За сада, истиче та млада девојка, која још нема 25 година, није изгубила наду, али се ни претерано не нада, повремено ради и исто тако повремено зарађује. Још увек живи с родитељима па још није суочена са стварним животом, али је свесна тога колико је то тешка борба јер јој је мајка остала без посла.
– Овако ћу моћи још неко време, али не предуго – каже она. – Можда ће се нешто променити и нађем посао, ко зна.
Она, као и њена нешто старија другарица која је завршила права и такође је без посла, али већ две године, каже да је, без обзира на све тешкоће приликом запошљавања, ипак много теже женама. Наиме, искуства њихових другарица различитих струка говоре да је, осим стручности приликом конкурисања, готово најважније питање да ли су удате, имају ли децу или да ли планирају да заснују породицу. У утакмици с мушкарцима, којима се таква питања не постављају, борба је у старту изгубљена, кажу наше саговорнице.
– Нисам се школовала толике године да ми препрека за добијање посла буде оснивање породице – каже правница, која је радила неколико месеци код адвоката, али није остала на том послу. – Потпуно сам разочарана због таквог става потенцијалних послодаваца јер долазимо у ситуацију да, као наше баке, будемо зависне од мушкараца и њиховог посла и сматрам да смо у том смислу назадовали.
– Бавим се веб-дизајном и успевам да нађем ангажман који ми обезбеђује пристојну плату, али је реч о несигурном послу, који није сталан – речи су једног двадесеттрогодишњака. – Нисам завршио факултет – чему, кад моји другари који студирају или су завршили факултет не могу наћи посао у струци? За сада могу овако да живим, али то није решење за касније.
Наши саговорници указују на то да има и оних који лако и брзо дођу до радног места, овако или онако, али и да је све више оних који одлазе ван земље. Многи се врате, али многи и не. Неки раде у струци, неки не, али сви зарађују боље него да су у Србији. Не само у смислу износа – јер су они свакако виши него у нашој земљи – већ у смислу могућности да се од зарађеног живи.
– Из мог разреда из средње школе, гимназије, више од трећине више није у Новом Саду – каже младић од 27 година. – Различитих су струка и махом су запослени у струци, применили на научено, а има и оних који су се дошколовали, научили језике... Наравно, има и оних који су се запослили овде, зарађују, неко мање, неко више, али је таквих мало.
На евиденцији Покрајинске службе за запошљавање крајем августа било је око 193.000 незапослених, од којих више од 14.000 са завршеним факултетом, док је с четвртим степеном образовања више од 51.000 људи. Треба претпоставити да је међу њима далеко више младих до 30 година него старијих, али уз темпо којим се у Србији отварају радна места, и они ће, чекајући годинама, престати да буду млади .
Д. Млађеновић
Србија међу најстаријим земљама Европе
Демографска слика Србије каже да је наша земља међу десет с најстаријом популацијом у Европи. То потврђује и податак да је прошле године рођено најмање беба од почетка 20. века. На основу података Републичког завода за статистику, тенденција да се сваке године рађа мање беба него што умре људи, карактеристична у последњих неколико деценија, наставља се и прети да нас до половине овог века буде готово упола мање него данас. Негативна слика природног прираштаја и поражавајући подаци о смањењу броја становника видљиви су не само код нас већ и у целом региону, али тешко да је заузимање виског места у тој области живота добро за Србију.
