По речима саветнице у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Наде Гавриловић, број фиктивних послодавца у Војводини који упућују раднике на рад у иностранству, показује да они с радницима уговоре о раду склапају на граници или чак кад стигну у земљу у коју одлазе да раде. Како истиче, у том случају је заправо реч о „трговцима људима” јер држава заправо нема податке о нашим радницима, нити зна да су они у иностранству на раду, а о њима не знају ништа ни државе у којима раде.
Држава ништа не зна о радницима који у амбасадама појединих држава добијају визе и одлазе уз могућност да за пола године доведу и породице, указала је и на тај проблем Нада Гавриловић.
Том огромном бројком наша држава је заправо постала земља радне емиграције, и то је свакако један од разлога што је у Србији веома тешко наћи доброг грађевинског радника, вариоца, а све је мање и стручног медицинског кадра. Одлазе образовани, млади, али и они старији од 50 година с чак две супспецијализације.
Одлазак српских радника на рад у иностранство је проблем с којим се држава мора ухватити у коштац и она то и намерава да учини. Нада Гавриловић истиче да је урађен Нацрт измена и допуна Закона о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство, па послодавци више неће пријављивати њихов одлазак Министарству за рад, већ само централном регистру Министарства финансија, односно Пореској управи.
Протокол о сарадњи министарстава за рад Србије и Словачке у области рада и запошљавања дао је одређене резултате у спречавању радана црно и заштити положаја радника из Србије у Словачкој.
Очекује се имплементација таквог акта и о запошљавању наших радника у Словенији. Синдикати траже да се слични споразуми склопе и с другим државама у које наши радници одлазе на рад.
Послодавац је ослобођен те обавезе, али ће Централни регистар обавештавати надлежно министарство квартално, полугодишње или годишње, па ће на сајту моћи да се види где радници раде. Послодавац не сме слати радника на рад у иностранству ако је у његовој фирми запослен мање од три месеца. Власник фирме дужан је да раднику обезбеди одлазак и повратак, здравствено осигурање, безбедност на раду и плату која за исти посао није мања од плате радника те земље, објаснила је Нада Гавриловић.
Нацрт измена и допуна Закона о условима за упућивање радника на привремени рад у иностранство налази се пред Социјално-економским саветом Србије, а о њему су своје ставове заузели синдикати. Предвиђена је и квота радника једне фирме који могу бити послати на рад у иностранство и она не може прелазити 20 одсто од укупног броја запослених. На тај начин, по оцени синдиката, избегавају се злоупотребе и изајмљивање радника преко агенција, где фирма заправо и нема стално запослене, већ их само изнајмљује за одређене послове или услуге у иностранству.
На округлом столу о унапређењу положаја радника који раде у иностранству указано је на то да је сада веома тешко успоставити добру евиденцију из које ће се јасно видети колико наших држављана тренутно ради ван наших граница, и где. Радници се обраћају Инспекцији рада тек када се нешто деси, а многи из страха – уколико је у питању рад на црно – ништа ни не пријављују. То је и разлог зашто постоји велики број фиктивних послодаваца који раднике шаљу у иностранство, а да при том радници заправо немају никакве гаранције нити знају колика ће им тачно зарада бити, а немају ни здравствено и социјално осигурање.
Љ. Малешевић
